Opštinske novine

7

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 877

Још врло млад, у својојј 33 години, Пирх је на трагичан начин изгубио живот. Изјахао је једног дана у околину Бреславе, да са мапом у руци ироучи предео. При развијању мапе или са неког другог узрока, коњ му се поплаши, збаци га, али му у узенгији остане нога закачена, те га је тако коњ вукао све до вароши. У дивљем трку кроз улице буде једно дете повређено. Неколико пријатеља који су се налазили око Пирхове самртничке постеље, говораху шапатом о том несрећном случају. У тај мах се диже самртник 1 и управи упитан поглед пријатељима. Када му ови рекоше д,а је дете ван опасности, он се спусти у постељу и, успокојен, растане се са животом.*) Удица Кнеза Михаила пре ратова.

Трећи важнији немачки путописац тога доба, а при том врло агилан око насељ-авања Немаца у Србији, беше Сигмунд фон Хердер, саксонски рударски надКапетан. Он је иницијативом мнеза Милоша долазио к 1 нама, да изради упутства за обнову старог српског рударства, којим су се некад, под Немањићима, бавили његови земљаци Саси. Милош је у знак свог књажевског признања подарио Хердеру почасну сабљу. Хердерова књига „Рударско путовање по Србији", из 1835 год., много је допринела насељавању Немаца код нас. Уопште, сви ови путописи о Србији морали су на свет у Немачкој имати врло импресивног дејства и многе потстаћи, да се исељавају у необичну балканску земљу. Колико беше немачко насеље у Београду, већ у првој четврти 19 века, види се из чињенице коју наводи проф. Тих. Ђорђевић: да је неки Паул Вернер, немачки учитељ, добио још 1829 год. одобрење, да може у Београду отворити немачку школу; а год. 1830 наштампан је у књажеско-сербској књигопечатници први немачки буквар (Е)еи15сћез АВС-Висћ). *) Држим да би Градско поглаварство престонице извршило акт заслужене пажње, када би једну београдску улицу назвало Пирховим именом.

Кнез Милош јо очевидно фаворизирао досељавање Немаца, у првом реду нзмачких занатлија и вештих стручњака, како то од прилике чињаше руски Петар Велики доводећи холанђанске мајсторе. То захтеваше државна и друштвена потреба Србије која онда још беше земља искључиво земљорадничка и сточарска. Домаће занатство је било на примитивном ступњу, а поједини занати нису тада чак ни постојали код нас. * Кад се Сигмунд фон Хердер са пута по Србији вратио у своје саксонске Ерцгебирге, он је онд-а тамо, без сумње у извесном споразуму са Кнезом Милошем, пропагисао мисао о исељавању Саксонаца у Србију. Пишући једном приликом о томе Светомир Николајевић тачно каже: да су за сиромашне становнике саксонских горских крајева, имале силне привлачности приче о плодности и богаству Србије, лепоти њених предела, јевтиноћи животних намирница итд. Идеја исељавања нашла је брзо широког одзива. Људи различитих занимања и заната почеше спремати се, да путују у обетовану и сунчану земљу, у земљу дуката (0ика(;еп1апс1), како називаху Србију. Најпре се помишљало на исељавање већих колонија у Србију, које би се кретале с дозволом саксонског министарства и које би у новој отаџбини живеле до неког степена засебним, аутономним животом. Неки се беху већ обраћали кнежевској канцеларији у Србији са списком људи и чељади, који би готови били да пођу. Беху поднесени и рачуни, колико би њихова експедиција коштала, и детаљан план, како да се насеље изведе и уреди. Један је од њих и лично долазио кнезу, о кнежеву трошку, да по тој ствари углави споразум. То је био Хердеров пријатељ, евангелски пастор Фридрих Херман Бер (Веег), Он је долазио у Србију 1838 год. са једним рударским инжењером кога по нарочитој жељи кнеза Милоша беше повео. Кнез Милош и његови сарадници имали су намеру да из Саксонске привуку само рударе и рударске породице, који би земљи богатој рудним благима, као што је наша, могли бити од велике користи. Али Милош није био противан ни досељавању и људи других занимања. Само у једном питању било се одмах с почетка у Србнји начисто: да се образовање великих колонија које би имале своја засебна, независна уређења, не може допустити. У том смислу донесено је у јуну 1838 и једно „височајше решење" којим се забрањују аутономне колоније. Ова забрана могла је разочарати понеког од интелигентних Саксонаца који под заснивањем колонија по Србији, подразумеваху ширење немачке културе на лепим али слабо