Opštinske novine

Стогодишњица Пушкинове смрти

Стогодишњица Пушкинове. смрти просвлављана је у Београду и у јануару и у фебруару. Све културне установе (Коларчев Народни универзитет, Народно позориште, Руски дом и т. д.) приређивали су приредбе и предавања у циљу да се истакну заслуге генијалног руског песника Александра Пушкина за руски народ, за Словенство и за цело човечанство. Сви књижевни и дневни листови посвећивали су чланке овом великом Словену, истицали његов високи уметнички дар, његов утицај на развој новије књижевности, нарочито његов утицај на нашу југословенску књижевност, његово интересовање за нашу историју и нашу народну поезију. За ова два месеца више је у Београду написано о Пушкину, него за читавих ранијих сто двадесет година, огкада се Пушкин афармирао у књижевности. Александар Сергејевић Пушкин један је од ретких писаца старе епохе који је успео да освоји срца и нових совјетских Руса и да буде проглашен од званичних совјетских властн капиталом целокупног руског народа, свих генерација, политичких струја и класа. За прославу Пушкинову у Русији образован је нарочити одбор по одлуци врховног органа Совјетске уније, Претседништва централног извршног одбора, у који су ушле највиђеније политичке личности. У одлуци о образовању тога одбора Пушкин се назива „творцем руског књижевног језика и оснивачем нове руске књижевности". Совјетска академија наука спремила је низ издања песникових дела и монографија о песнику у милионима примерака. Поред мноштва популарних јефтиних издања спрема и монументално издање свих Пушкинових дела и цртежа у 20 свезака. Карактеристично је да су се између свих словенских нација, ван Руса, Срби први заинтересовали за Пушкина. Још 1825 године Магарашевићев „Летопис" донео је белешку о песнику и његовим књижевним делима, а идуће године опширнији чланак. Од то доба кроз све српске листове продиру непрестано белешке и чланци о Пушкину. Тридесетих година гфошлога века јављају се у српској штампи Пушкинове песме у оригиналу. Руски језик био је у то доба толико близак нашим интелектуалцима, да преводи нису били потребни. Први српски превод Пушкина појавио се 183в (прозни превод Пушкинове „Полтаве" у ревији „Огледи умне науке"). Пушкин је проучавао српску историју и српску књижевност, а нарочито српске народне песме. Најковијим истражизањима доказано је да је учио срнско-хрватски језик и покушавао чак на њему да пише. Када је био у прогонству у Бесарабији, Пушкин је одржавао живе везе са вођима првог српског устанка, који су тамо живели у изгнанству. Нарочито је много распитивао за Карађорђа. Написао је неколико песама о српским темама и то: „О црном Ђорђу", „Кћери Карађорђа", „Војвода Милош", „Бокапарта и Црногорци", песму о трагичној погибији Карађорђева оца. Проучавао је српску народну поезију не само из Букових књига него и према немачким преводима..

иако није волео немачки језик (у преводу Терезе Робинсон Талви и П. Гецеа), и према Проспер Меримеу, који је издао збирку мистифицираних српских народних песама. Преводио је из свих тих збирки, или се служио њима за разумевање песама које је узео да преводи. Све те преводе из наше народне поезије и Меримеове збирке, заједно са неким својим оригиналним песмама из српске историје штампао је 1835 у збирци „Песме западних Словена". Значајно је да је ово интересовање за нашу историју и нашу народну књижевност пратило Пушкина кроз цео живот. Он је наставио да проучава наше ствари и када се вратио из прогонства у Русију, иако се удаљио од средине где је могао да непосредно црпе податке о нама. Пушкин је погинуо 27 јануара 1837 у двобоЈу са гардијским официром, Французом Дантесом. Б,

тш

Босиљка Валић-Јованчић: „Млада циганка" (Са изложбе у Уметничком павиљону у фебруару 1937)