Opštinske novine

Позоришна хроника

145

шао је до пуног израза у другој сцени, где се кроз велики полукружни прозор на ложници младенаца види широка звездана ноћ, заштитница заљубљених, а једно суво стабло под прозором, симбол сурове стварности живота, слути трагичан завршетак. Комад има више опште литерарну него чисто драмску вредност. Има дужих опсервација, које иако су преливене филозофијом и поезијом, — задржавају радњу. Има по нека појава недовољно мотиЕисана. Има декламација и вербалног убеђивања, место непосредне радње. Дон Карлос Фридриха Шилера плод је пишчевог зрелијег доба, када је његов дух постао сталоженијии писац нашао себе. То дело завршава епоху немачког 8шгт ип<3 Огап§-а (бујности и врења) и наговештава једно ново доба, у коме ће доћи до јачег изражаја философија и наука. У првим својим делима писац је био резолуционар, рушилац, а у овоме делу постаје реформатор, проповедник либерализма и демократије. Дело је састављено из две радње, које нису мећусобно довољно испреплетене и стопљене у једну целину. Првобитно је Шилер замислио Дон Карлоса као породичну трагедију у кући шпанског краља Филипа II. У току рада од пет година Шилер је своју породичну трагедију све више претварао у своје политичко Вјерују. Место Дон Карлоса, који је у првом делу трагедије главни јунак, и место његове недозвољене љубави према маћехи, — која је првобитно имала да буде главна тема, — у доцнијим чиновима све више доминира радњом маркиз Поза, претставник либералне демократије. Његови покушаји да придобије Филипа II за либерализам и демократију, да га увери како је много боље да он као краљ влада над милионима краљева, слободних људи, него над милионима робова, постају главни предмет радње. Љубав Дон Карлоса и његов сукоб са оцем треба да служе само као сретство маркизу Пози да изведе своје идеалистичке планове. Карактеристично је да је писац још пре сто педесет година (дело је завршено 1787) изнео клице данашњег жестоког и крвавог сукоба у Шпанији и кроз уста маркиза Позе формулисао пароле демократије, које и данас живе. Шилер, који је у својој младости био републиканац, у овоме делу мири се са монархијом, под условом да она постане носилац напретка, културе и заштитник личних слобода. Маркиз Поза, убеђујући краља Филипа II у потребу да заведе демократски режим, каже да једино демократија може да оправда његов империјализам, јер ће освојени народи бити срећни и задовољни под демократском управом. То су пароле којима је мало доцније Наполеон оправдавао своја освајања, тврдећи да на врховима својих бајонета носи слободу народима и шири идеје француске револуције. Истим тим паролама оправдавају и данас велике демократске силе — нарочито Енглеска, свој империјализам . Шилер је био у овом делу пророк и претеча нове политичке епохе. Шилеров стих, петостопни јамб, жив је, пун, језгровит. Главне личности оцртане су пластично. Има много драматске радње, вешто развијених сукоба. Али комад има, са гледишта драмске технике,

доста мана. Нема јединства радње, јер две теме, које смо напред споменули, нису доведене до краја у склад. Дуги диалози, када им није место, задржавају радњу и дају комаду нечег вештачког. Писац се доста пута заносио својим идејама и лепим стиховима, који су му падали напамет, па је задржавао природни ток радње, док личности заврше своје декламације. Комад је тако испао велики, да би га било немогуће у целини приказати на позорници, јер би приказивање трајало око шест сати. Зато се на позорницама овај комад приказује скраћен, па је та мана, опширност и вербализам, отпала. Главна садржина комада: Дон Карлос, инфант Шпаније, заљубљен је страсно у супругу свога оца Филипа II, Елизабету Валоа, која је првобитно њему била намењена, па му ју је отац преотео. Краљ је љубоморан на свог сина и неповерљив према њему. Маркиз Поза, одушевљен ослободилачком борбом Низоземаца, наговара Дон Карлоса да се стави на њихову страну. Дон Карлос тражи од краља врховну команду над трупама у Фландрији, да би извео планове маркиза Позе, али га краљ хладно одбија и тај положај поверава војводи Алби, претставнику феудалног реакционарног племства, коме даје пуномоћје да у крви угуши устанак слободољубивог народа. У Дон Карлоса заљубљена је смртно принцеза Еболи. Он одбија њену љубав и, у једном неспоразуму, открије јој своју љубав према краљици. Принцеза Еболи, увређена и љубоморна, украде из краљичине кутије писма која је Дон Карлос писао краљици и преда их краљу. Избезумљен од љубоморе, краљ губи веру у своје доглавнике, у првог министра војводу од Албе и у свог исповедника (који, као претставник цркве, има огроман утицај на двору). Тражећи човека коме ће моћи поверити стражу над женом и над државом, позива на савет маркиза Позу. Овај искористи прилику да развије пред краљем своје демократске идеје, покушавајући да га придобије за слободу мисли и права човека. Краљу се допадне отворен и несебичан карактер Позин, али његове идеје сматра за детињарију. Узима га за првог министра, рачунајући да ће власт избити из Позине главе демократске сањарије, и поверава му надзор над женом, дајући му дозволу да код ње може улазити увек и разговарати са њом без сведока. Маркиз Поза, ради виших политичких циљева, постаје макиавелиста. Затаји своје пријатељство према Дон Карлосу, улази у дворске интриге. Хапси Дон Карлоса, и тиме стиче још веће краљево поверење. У ствари, то чини да би омогућио Дон Карлосу бегство и стављање на чело трупама у Фландрији, са којима би умарширао у Мадрид и прогласио се краљем. За тај план предобива краљицу, која, као Фран цускиња, симпатише демократским идејама, али још више жели да види Дон Карлоса на челу државе. Маркиз Поза жртвује сам себе, — доста наивно и недовољно мотивисано, — издајући се за краљичиног љубавника, само да би спасао Дон Карлоса. Маркиз Поза буде из потаје убијен, а Дон Карлос ослобођен. Краљица треба да му преда политички тестаменат Позин и да га упути у Фландрију. Али га Филип са својом пратњом ухвати при опроштајном