Opštinske novine

Проблеми уређења Београда и његове околине

дестинирано за то? На саставу двеју великих европских река, од којих је једна сада међународна; на ћувику са кога се простиру видици величанствене лепоте на Панонску низију од подрињских и ваљевских планина па до огранка Карпата; место са кога видимо Авалу и Цер и најзад место са којим се завршава главна осовина Београда, предодређено је да увек игра велику улогу у животу Престонице. И заиста, кад се живот Београда сконцетрише на рекама, што до Великог рата, услед државних граница, није могао бити случај, тај простор ће бити језгро будућег велеграда. Нзиме прелази и главна спојница (кроз Доњи град) између савског и дунавског моста, односно Срема и Баната. Поред воденог пута овде имамо и једну жељезничку међународну комуникацију. Тако стоји ствар са овим местом у односу на варош и околину. Међутим, ако погледамо само место, ту пре свега долази у обзир тврђава са својим доминантним положајем, са неколико стотина хиљада кубних метара зидина и 32 градске капије, са многобројним средњевековним кулама, зубчастим зидовима и објектима, као што су: Небојша, Сахат кула, Мустафа тулбе, црква Ружица, Римски бунар, са безброј тунела, мостова, пушкарница, стражара, градских ровова, бедема итд. Но све то, као и како ће град изгледати рестаурирсан са свима грађевинско-техничким анализама и илустрацијама, као и историјским прегледом, биће предмет једне специалне публикације. За сада само да споменемо, да би се потпуно схватио значај овога места, које је природом толико обдарено и где су се кроз векове одиграли толики историски догађаји, да је оно од увек играло велику улогу и да ће тако бити и у будуће. Треба само прелистати историју и уверити се у истинитост овог тврђења. Биограф Деспота Стевана, Константин Филозоф, описујући средњевековни београдски град, упоређује га са Цаоиградом, Јерусалимом итд. т.ј. са нечим што је у оно доба било највеће и најзначајније у свету. Иако претпоставимо да он то не чини услед величине и изграђености Београдске тврдиње, већ услед величанствености самог положаја, то је ирелевантно за саму идеју за коју се овде залажемо. Главно је по саму ствар да га он ставља на равну ногу са њима, па чак шта више у свом поређењу он иде и даље и сравњује га са Вавилоном, т.ј. са нечим што је и у Средњем веку важило као синоним величине. И заиста, има ту доста аналогије. Не потсећају ли нас градска платна, са својим веома високим и врлетним кулама, која се нижу у виду тераса једно за другим (11 пута), од платоа римског „Каструма" па до обале реке, на Семирамидине висеће вртове, то ,,седмо чудо на свету"! Једно је тачно, да је прави узрок том песничком надахнућу Константина Филозофавеличанствена панорама, која се пружала посети-

оцу београдског средњевековног града, не мање лепа, него што је на пр. Босфор и томе слично. Кад ствари стоје тако, сасвим је природно што се је приступило привођењу у дело ове замисли. На челу целе ове акције стоји Н>. Кр. Вис. Кнегиња Олга, која том акцијом и руководи, као Претседница Одбора за пошумљавање и уређење околине Београда. Та срећна околност пружа нам јемства да ће овај грандиозни потхват коначно не само успети, већ и гигантским кораком напредовати. Није задатак овог чланка да излаже шта је до сада урађено, програм радова за будућност, нити постигнуте резултате, као и све подробније анализе. То ће бити предмет једне специјалне публикације, која је тек у припреми. За сада ћемо се само задржати у главним линијама на поступку извођења ове замисли. Целокупна изградња могла би се категорисати у три групе разнородних по врсти радова: 1) Бескомпромисно рестаурирање београдског града. 2) Поступно паркирање целокупног терена о коме је реч. 3) Изградња национално-културног центра подизањем одговарајућих грађевина и споменика од опште националног значаја, као на пр. музеји (војни етнографски, народни), споменик ослобођења, југословенски пантеон, споменик Вожду Карађорђу, којим би се обележио почетак наше новије историје и пијемонтска улога Шумадије у стварању велике националне заједнице, итд. Што се тиче рестаурисања, ту би требало ићи, као што је већ наглашавано, по траговима, који су најаутентичнији, пошто се налазе на лицу места, а никако не давати граду форму каква је била у извесном давном времену, те на тај начин васкрсавати ову или ону његову историјску епоху. То не треба чинити, јер је по данашњим подацима немогуће нешто тако тачно извести, а и из разлога шго би на тај начин дошао до изражаја само један део историје града. Најзад фаворизовање ове или оне историјске епохе на рачун друге, која може бити припада мање славном националном периоду, значило би стидети се своје сопствене прошлости. То је сујета недостојна, не само појединца, већ и народа. Најзад из историје треба црпсти поуке. А то се опет може постићи само нетакнутом истином, па макар она била и немилосрдна. При писању о изградњи Смедеревског Града, наши историци истичу да је то велико дело нашег средњег века, искључиво национално, и да се кроз њега јасно илуструје градитељска способност и организаторска моћ наше средњевековне државе. И заиста у доба наше историјске декаденције, после Косова, т.ј. за