Opštinske novine
38
Београдске општинске новине
лија за наш систем административног судства — по коме управни судови решавају спорове управне природе, а не по жалби као хијерархиска инстанца. Донекле се овде одступило и од правила датог уставом, пошто је у чл. 93 Устава предвиђена у оваквом случају могућност жалбе Државном савету. Додуше и ту је реч о жалби|, а не о тужби, па је отступање само у квантитету, а не у принципу. У § 125 З.О. изрично је нормирано, да против одлуке Управног суда нема правног лека, што је било непотребно наглашавати, јер се овде управни суд не појављује као административни суд, него као орган активне администрације, па би свакако била искључена могућност жалбе Државном савету — према чл. 37 З.Д.С., кад већ није изрично предвиђена. Законодавац је, ваљда, хтео да овде избегне сваку нејасност, а нарочито с обзиром на одлуку опште седнице Државног савета по којзј 1 ) је жалба из чл. 37 ЗД.С. допуштена против одлука управних судова исто као и против њихових пресуда. Право жалбе има сг о општински одбор, а не управа, претседник ш поједини одборници, јер је у питању одл- а општинског одбора. 2) Градско веће т отив одлуке надзорне власти — бана, односк Министра унутрашњих послова — има право .албе Државном савету. Рок за жалбу је 15 дана, а може да је поднесе не само веће, чија је одлука у питању, него и претседник градске општине и без одлуке већа. Надзорна власт, преко које се жалба предаје — дужна је жалбу доставити Државном савету у року од 8 дана; иначе одлука градског већа постаје извршна. Државни савет такође има своју одлуку да донесе у одређеном року — месец дана по пријему; — ако не донесе у том року, одлука Градског већа и у том случају постаје извршна. Као шго се види и код градова и код општина, у принципу, систем ј,е овде исги: нема административно-судске тужбе, него је административним судовима стављено у дужност не да суде, него да доносе административне одлуке, да дејствују као органи активне администрације. Стога они у овим случајевима имају при свом деловању да раде по процедури управног поступка, а не административно-судског. Еа Државни савет прописано је да своје одлуке неће доноеити у општој седници како он иначе доноси одлуке кад решава по специјалним законима као орган активне администрације — него у оделењу. Задржавање од извршења јесте срество које је по правилу 2 ) базирано на законитости и по својој садржини и по форми — срество где по правилу нема места дискрецији управ-
Ј ) 0. о. с Д. с. бр. 12504/26. 2 ) Ивузетак је дат у § 130 3. о. и § 139 3. Г. 0. али овде су у питању попитичке оддуке општиеских оргапа. Стога у овои случају као жалбена инстанција има једину и последњу реч — Министарство унутрашњих послова.
не власти, па је с обзиром на наш систем административног судства апсолутно подобно да буде објект административног спора. А кад је поред тога општини и граду признато својство правног лица и по јавном праву — онда се заиста у овом случају не може ничим бранити отступање и од проглашеног принципа самоуправе и од нашег система административног судства. 2) Код принуђавања на вршење послова сопственог делокруГа . 3 ) — Против одлуке бина којом он одређује шта је општина дужна предузети у конкретном случају — општински одбор може се жалити ресорном министру. Рок за жалбу је краћи, 4 ) него што је то нормално код жалби — он износи само 8 дана. Одлука ресорног Минисгра је коначна, јер )е прописано да против ње нема правног срества. У закону се погрешно каже „нема правног лека". Правног лека свакако нема, јер од министра у хијерархиском систему нема више власти. А тужба на административни суд — овде Државни савет, и да је допуштена не би била правни лек, него правно срество. Градском већу код овог сретства надзора не стоји на расположењу никакво правно срество, јер одлуку надзора доноси Државни савет. Државни савет се и овде појављујз као орган активне администрације, а не решава у општој седници, него у оделењу. 3) Код принуђавања на вршзње послова пренесеноГ делокруГа , 5 ) — Као што смо видели општинска самоуправа се у овом сдучају појављује као хијерархиски нижи орган. Стога она, у принципу, не може правно критиковати одлуке надзорне власти која се овде појављује као хијерархиска виша власт, а не као надзорна. Може се десити да надзорна власт прекорачи своју надлежност, па тражи од општинске самоуправе да изврши нешто, зашто је спорно да ли јој је стављено у дужност законима и законитим наредбама — па општинска самоуправа 6 ) неће да стави на расположење потребна финансиска срества не из каприца, него зато што сматра да известан конкретан, од ње тражени посао није по закону дужна урадити. Да ли ће се у овом случају општина — Град као самоуправа моћи на неки начин бранити од таквих нежељених, а незаконитих захтева, који поред дужности за њене орГане оптерећују незаконито њене финансије? У наведеним законима код овог срества надзора није предвиђено никакво правно сресгво, али ниј)б ни искључено изрично, или на неоспоран начин прећутно. Свакако да није противно духу система заступљеног у оба закона — а сасвим је у складу са општим принципима самоуправе и
3 ) б 127 3. о. и § 136 3. Г. о. *) § 117 З.У.П. 5 ) § 128 3. о. и § 137 3. Г. о. 6 ) в. § 81 ст. 1 3. о. и § 94 ст. 1 3. Г. о.