Opštinske novine

Наша палата

719

наестодневно или месечно то би стало сваког станара само по десетак динара. Тако је рекао наш претставник г. Гојко Станковић, који је стално себе називао маторим момком, на шта, мислимо, није имао право, иако је био нежењен, јер је имао већ преко шездесет година. То значи сувише себе мазити у тим годинама, па иако се неко није женио. Чика Тоша увек би слегао раменима на овај предлог. У главном, није на одмет што поменусмо и овога г. Гојка, јер је то једна веома карактеристична личност. Вегетаријанац. Скида се наг и стоји код прозора где врши разне гимнастичке вежбе. Они са горњих спратова стално протестују због тога и траже или да иде даље од прозора, или да буде у оделу, или да спусти завесе. Он неће ни једно, ни друго, ни треће, него проето каже: — Изволите се ви склонити са свога прозора, и нећете ме видети! Ја вршим дужност наспрам отаџбине: негујем своје тело у интересу нације и њене будућности! Увек је нешто трагично замишљен и чим вас сретне одмах вас издваја настрану, стеже вам руку и гледа вас тајанствено право у очи. — Дакле, шта има ново? — пита скоро шапатом. — Како, како, нисте ништа чули? Чудновато! Ви, као личност, који сте разуме се свакако нешто морали чути, пошто хвала Богу имате уши, такође се мало уозбиљите да бисте дознали шта ли му је то тако важно о чему вас пита г. Гојко. Он одмах запази то ваше уозбиљено лице, види да је наишао на благородан терен и одмах додаје: — Мућка се нешто! Облаци су пуни електрицитета! Пст!... И осврне се два три пута, па дода вама право у прслук: Треба кидати: или — или! ј А не каже ни с ким, ни зашто, ни како. Тресне само руком кроз ваздух, па се удаљава подижући руке до рамена као да хоће да се нечега отресе или да каже „Саклони, Боже!" Ако га не познајете, ви се на све то мало зачудите, па се чисто мало и уплашите; али кад га сасвим упознате, онда вам буде јасно да је г. Гојко само по изгледу трагичан, као и све шегове мрачне речи, и да се уствари све те његове црне слутње никада не обистињавају, нити им уопште има места. Другом неком приликом, после свих тајанствених питања и наслућивања неке грозне несреће, добаци вам на растанку још и ово: — Поштено сам остарио, и сад нека буде што хоће! Само простаци воле дуг живот! А да га видите како се свако јутро онако матор џилита са неким справама у свом самачком стану, чиме свакако жели да настави живот до Метузалемових година! Ту су нека ђулад, па неки конопци, затим нека копља, мачеви, штитови, боксерске справе којима ми небоксери не знамо име, и шта ти ту све нема. Стан му је увек широм отворен кад је

у њему, што значи да се та ала не боји ни промаје, ни прехладе. Једном речју, прави се правим младићем, и био би можда личио на младића да није тако замишљен и некако мученички расположен. Ми смо се једном усудили да га запитамо како је могућна његова таква двостурка природа. Одговорио нам је искрено: — Оно трагично у мени, господо, то су моја политичка схватања ситуације у свету! Сада имам само по две боре на сваком образу, али знајте да нећу умрети док ми се лице не претвори у трореду хармонику! На страх врагам, господо! Још неколико деценија не мислим да умрем. И не мислите да ми је време дуго. Под старост кад је човек снажан пролазе му брзо деценије као младићу месеци. И ми дубоко верујемо да наша палата гаји у себи будућег Зоро агу, односно двестогодишњака. Само да му видите собу! Пуна врећа са купусом, шаргарепом, цвеклом, паприком, патлиџанима, крушкама, јабукама. То је његова искључива храна. Пружа руку на то своје стовариште и каже поносно: — Све то чиним у интересу нације! И у интересу њене будућности, господо! * * * Шта је још ново у нашој палати? Инжељер г. Трифуновић отселио се са својим пртљагом као какав принц кад се засити плебејског тела у браку са обичном грађанком. Чуо се само јецај озго са трећег спрата; али из суседног стана чуо се смех и веоеље^ Мирковићеви крстили бебу. Сад имају седморо деце. Још двоје, па ће бити ослобођени пореза. А горњи спратови? Михаило Симић није хтео да добије љубав из милосрђа, и био је у праву. Он, убоги, заљубљени несрећник! Своју је драгу волео као што се воли у првој љубави, јер она му је била прва љубав. Он њој такође. Али је она ту скоро започела и другу љубав, и тај се љубавник почео врзмати око њених врата. Она се звала лепим, старинским именом: Маргита. Била чиста, свежа девојка, отсијавала светлошћу као сунце кад личи на сребро, јер ваља знати да сунце бива каткада и крваво. И увек мирисала на свежину. Око црно, црно, и пуно као маслина. Насмеши ли се, мушкарац се мора замислити. Тај други звао се Марјановић, веома коректан, сасвим пристојан дечко. Породица ове девојке била је танког стања, па се удружила са другом рођачком породицом и с њом узела заједнички стан. Симић је био помоћник у некој великој радњи; Марјановић млад књиговођа. Јуче у сумрак, кад се заљубљене речи највише просипају и када љубавници им^ју разлога да се пришуњавају, срели су се Симић и Марјановић на самим степеницама. Симић

3*