Opštinske novine

744

Београдске општинске новине

ганизован је и повратак наших инвалида милим и драгим у домовину. Остварен је био најлепши сан. У пролеће 1919 године извршен је транспорт Завода и преношење слепих и глувих инвашда у ослобођену домовину. Са француском лађом, којом су стигли наши јунаци у Дубровник, пренет је и потребан материјал за школу, разна учила, писаће машине и много других потребних ствари за Завод — управо за питомце истог. У време кад су наши слепи ратници стигли, у ослобођеној домовини, владала је страшна економска криза и недаћа. На све стране рушевине и иустош. Тешко је било наћи погодну зграду у порушеној Престоници, у Београду, за смештај Завода за слепе и глуве наше хероје са Солунског фронта, Кајмакчалана и других бојишта. У оваквој ситуацији морало се тражити друго место у близини Београда. Енглеско хуманитарно друштво „Регтапеп* ћНпс! геНе{ {ип<1, које је у Бизерти много учинило овом Заводу, и у овој прилици омогућило је матгријалним сретствима Заводу да узме под закуп зграду у Земуну. Тако је Завод за слепе инвалиде пресељен из Бизерте у Земун. Када је Завод оспбсобљен да може примити већи број инвалида, г. Вељко Рамадановић, управник Завода, обишао је лично све веће градове и тамо сакупио све наше слепе и глуве инвалиде који су били растурени по целој земљи живећи од обичне прошње или уличне продаје пертли, шибица и других ситница. Све их је довео у Земун. Чим су остали инвалиди чули за ову установу, пријављивали су ое сами Заводу у Земуну, где су тражили оспособљење за самосталан рад, како би могли издржавати своју породицу. Још у самоме почетку рада, увидело се да је закупљена зграда недовољна за потребе Завода, јер су се у Завод примали не само слепи и глуви ратници него и остали слепи и глуви. Требало је свим тим људима ублажити невољу и оспособити их за бољу и срећнију будућност, за самосталан рад. Доцније, на молбу управе Дома слепих, Министарство социјалне политике и народног здравља издејствовало је од Краљевске владе да се недовршене зграде коњичке касарне у Земуну уступе „Инвалидском заводу" — Дому слепих. Много материјалних жртава и моралних подршки требало је па да се те недовршене зграде доведу у ред, да се потпуно изграде и допуне са уређајима који одговарају хигијенско-здравственим условима, тако да Завод може да служи сврси за коју је намењен. Тако је, потпуним разумевањем надлежних фактора, подигнуто једанаест великих зграда на земљишту које је пре рата било пусто. Домови данас престављају један од најбољих и највећих Завода за слепе у целој Европи. Техничко-хигијенски уређаји, педагошко-стручни рад и обука претстављају савршенство. Дом слепих у Земуну почео је нарочито да напредује од дана када га је 12 септембра 1920 год. Витешки Краљ Александар I Ујединитељ, тадашњи Престолонаследник, примио под своје похровитељство. Овај гест Блаженопочившег Краља пријатно је деловао на све штићенике-ратнике. Они су били пресретни кад су чули да су постали питомци геликог

војсковође који се са њима храбро у борбеним редовима борио за ослобођење и уједињење Југословена. Од тада Блаженопочивши Краљ очински се бринуо и старао за своје слепе и глуве штићенике. Обилазио их је често, чинио им све што им је било пријатно,. материјално их помагао и слао сваког већег празника пакете са вешом и другим потребним стварима. Од 1921 године, када је Краљ Александар ступио на престо, Дом слепих назива се Његовим Именом. Домови слепих у Земуну су државна установа Министарства социјалне политике и народног здравља. Поменуто министарство издржава домове из свога буџета, а исто тако за издржавање домова ностоје фондови легата, добровољни прилози као и друге помоћи. Домовима управља управник, који се постазља из редова стручњака за рад у школи за дефектна лица. У дому су постављени лекари, наставници, мајстори, болничари и друго потребно особље. Врховни надзор над радом домова врши Министар социјалне политике и народног здравља. У Дому слепих постоје оделења: окулистичка поликлиника, школе, радионице и управа. Сваки питомац, чим ступи у Дом, обавезан је да учи школу и занат, на који ое претходно определио својом вољом или по савету управника. У дому се изучавају опанчарски, четкарски, корпарско-плетарски, трикотажа и други занати. За обучавање питомаца у овим занатима постављени су стручни наставницимајстори, већином слепи, јер они највише ооећају тежину живота својих другова, те се до максимума труде да им ојачају вољу за рад. У четкарској радионици израђују се четке за обућу, одело, мазалице, блатарице, портфиши, четке за косу и друге. У опанчарској радионици израђују се опанци тако звани „капилари", које много носе наши пољопривредници, нарочито у Дунавској бановини. Квалитет ових опанака ниучему се не разликује од продуката мајстора који виде. Опанчарски занат слепи специјално брзо и успешно изуче. У корпарско-плетарској радионици израђују се разни производи од прућа и рогозе. У трикотажи израђују се чарапе, трикои, блузе, капе и др. Распоред рада по радионицама предвиђен је Правилником о уређењу, васпитном пословању и издржавању Дома слепих у Земуну. Школа за слепе по Брајевом систему, која је основана првих дана постојања Завода, даје потпуну интелектуалну спрему. Слепи увек налазе се5и забаву и пријатно разонођење у читању књига. У школи се добија не само школско образовање него и породично и друштвено васпитање. Треба напоменути да се у школи и ван школе обраћа велика пажња на моралне особине питомаца. Дом у коме жизе питомци није само интернат и школа за живот већ прави родитељски дом. У дому постоји музичка школа, која има одељења за клавирску наставу, за виолинске, дувачке и тамбурашке оркестре. Школа располаже са неколико клавира, комплетним инструментима за дување, комплетним тамбурашким инструментима, виолинским и другим. Од ученика основне школе, гимназијг, музичхе и занатске школе, образовади су певачки хорови. Чланови хорова су већином питомци који похађају му-