Opštinske novine

232

Београдске општинске новине

овим прописом предвиђена. У недостатку овакве одредбе имају се примењивати одредбе Закона о општем управном поступку, а по овима (§ 118 З.у.п.). жалба се предаје онрј власти која је одлуку донела, па се према дану предаје односно приспећа жалбе цени и њена благовременост. У овоме. смислу гласи и одлука Опште седнице Државног савета бр, 3014/936. И кад је жалба града приспела Банској управи по истеку рока, што је неоспорно, онда се она морала одбацити. Околност, што је упут о правном леку био непотпун, овде не долази у обзир, јер је град могао тражити допуну овога у смислу § 110 З.у.п. што овде није учињено.

Тврђење, да је Државни савет имао одмах донети одлуку, такође је неосновано, јер Државни савет не може решавати без аката, а осим тога жалба се према наведеним прописима не предаје њему непосредно, већ власти која је одлуку донела, те стога по овој жалби није могао ни одлучивати, већ само доставити оној власти којој и припада, као што је овде и учињено." ! ! ! Саопштио Љубомир Ж. Јевтић секретар Држ. савета

Градске општине и градска поглаварства

У „Савременој општини", бр. 1—2 од 1938 год., написао је г. д-р А. М. Костић, професор универзитетета, занимљив чланак под горњим насловом, у коме тумачи разлику између појма ,,градске општине" и појма ,,градског поглаварства", који су ушли у нови Закон о градским општинама. Како то тумачење има практичног значаја за грађане, а нарочито за општинске функционере, изнећемо овде резиме тога чланка: Г. Костић тврди да је појам „градског поглаварства" сасвим погрешно схваћен и примењен од великог дела градских општина и њихових функционера. „Многи су га просто идентификовали са појмом градске општине у најширем смислу". „У ствари „градско поглаварство" значи само надлештво градске општинске власти, скуи комуналних канцеларија. Појам градске општине остаје и даље и као шири и као, местимично, битно друкчији појам." Зато не треба претседника градске општине називати „претседник градског поглаварства", него је он „начелник града а претседник градске општине у најширем смислу". „У Општини ' београдској су на свим имовинским објектима општинским досадашње скраћенице О. Г. Б. заменили са скраћеницама П. Г. Б. Ту су учинили ништа мању грешку него што је ова мало пре наведена. И после образовања градског поглазар-

ства, општина као таква остаје титулар имовинских права односно имовинскоправни субјекат. Градска општина је иравно лице и њој припада сва општинска имовина, и покретна и непокретна. Градско поглаварство може тим објектима да се служи али не може постати њихов сопственик. Добивши градско поглаварство, градска општина није променила своју ириватноправну природу, нити се ма у чему изменио титулар њених дотадашњих права и дужности. Најдаље су отишле неке општине које издају уверења својим завичајницима да су чланови градског поглаварства те општине. Нови завичајници примају се за чланове тога „градског поглаварства". То су већ правнички тако изокренути појмови, да их лица која знају правно стање не могу с миром ни прочитати. Чланови градског поглаварства били би сами градски чиновници кад би поглаварство било организовано на колегијалној основи. Овако, тај појам уопште не постоји. Али му несумњиво најмање има места тамо где је реч о грађанима — завичајницима једног града. Они су чланови градске општине а не њеног поглаварства. Они су ти који општину сачињавају. Општина је, било да је сеоска или градска, скуп, општество физичких лица. Према општеству као целини, поједина се лица обележавају ка<5 делови или чланови његови."

Власник: Градско поглаварство Београд. — Уредник: Ђуро Бањац, Молерова 16 Штампарија Драг. Грегорића, Страхињића Бана 75. — Београд