Opštinske novine

7

Уметнички и друш твени лик Ђ. Јакши^а

25/

песниково осећаше; по томе моменту се не сме ценити Јакшићев општи став према свету и животу. Он је показао да је и после тога волео нешто, да није мрзео све, и да се активно залагао за част, победу и добро свога народа. То је био његов свагдашњи, ненапуштени став. И као што је од својих 17 година био у редовима бораца за одбрану српског народа 1848, тако је и у својој четрдесет петој години, 1876, само две године пре смрти, у устаничком табору крај Дрине, у Босни. Имамо концепт његовога писма од 6 августа 1876 Министру војном, чији почетак гласи: „Господину Министру војном. Познато ће вам бити господине, да се наше устаничке чете у Босни, на Грмечу, Рисовцу под командом Симе Давидовића, Тривуна Бундака, Остоје Веловића и мене потписатог налазе на броју до 1.600 људи, сви под оружјем, али на несрећу морам признати да су нас одбори, што нас до пре месец дана потпомагаху напустили; и тако се ми данас у реченим позицијама, и без нужне хране (хлеба) налазимо..." Човек који је имао толико виталне снаге и воље није могао бити апсолутни песимист, ни мизантроп. А витална снага Јакшићева била је заиста велика. Под најгорим околностима он је стизао да ради и на драми. Кад имате на уму да је драма не само најтегки облик књижевнога стварања, него да захтева континуирани, систематски рад, и врло много техничкога знања, онда се опет види снага овога песничкога талента који је написао и три- драме чије се позитивне вредности не могу оспоравати, и које, у доброј режији, стоје и данас међу најбољима што их је наша литература дала. Са историјским мотивима, писане у стиху, оне показују и довољно познавање историје, и смисла за драмску интригу и ситуацију, и еигурне потезе у сликању људских страсти. Оне имају трагичнога патоса, а местимично неку Шекспировску снагу израза. Треба се, из његове „Јелисавете" сетити, поред добро дате главне јунакиње, охоле Венецијанке, и тако верно приказиваног типа примитивнога Црногорца, у епизодној улози перјанике Вује, и трагичне фигуре Радоша Орловића, кога дворске интриге терају у изгнанство, његова патријархалног национализма који не схвата да се може тражити турска помоћ у борби против домаћег непријатеља, који куне своју децу, да би, на крају, кад види мртве синове под чалмама, попадале у борби против Ђурђа Црнојевића, завапио из дубине рањеног родитељског нагона и љубави: „Бошко! Богдане! Сирота деца! И сад се боје клетве очеве... Нећу вас клети... Нећу, Бога ми!: Каж'те ми, ево, да се потурчим,

Понемчим, талијаним, арапим... Алах ил Алах! Чујете л', децо? Сердар вам седи турски говори. И нисам Србин... Ја сам Муслиман! А и како бих Србин постао, Кад су ми деца Турци рођени? На ноге, децо! Хајд' на ђауре!" Јакшић је своје драме радио врло савесно. Из коресподенције његове и Ст. Новаковића, види се, на пример, да му Новаковић даје извесне историјске податке: (писмо од 30 августа 1864.) да је Ђурађ имао три сина: Костадина, Соломона и Илију, да се тадашњи владика звао Вавила. Између осталога Новаковић му замера што је Ђурђа приказао као тиранина. Он вели: „Није ти невоља градити од Ђурђа тиранина, није ти невоља да он гине од Радивоја"... Што се тиче прве тврдње, ми смо пре склони да поверујемо песнику но историчару, али то је споредно. Није без интереса да је наш песник имао осећања и за ствари које нису у непосредној вези са уметношћу, али су у вези са историјском истином на позорници. 22 маја 1863 он пише из Београда др. Андрејевићу у Нови Сад: ,,...Још у среду, тј. 15 маја стигао сам овамо, баш у онај дан кад су роле из „Сеобе Србаља" раздавали и када је Стева Тодоровић тек онако убрзо костиму српску од 7-ог столећа измислио, која у свему личи оним хаљинама што их виђамо на јудама што распињу Христа..." 1 ). У истини, не само тада, већ и данас, наши историјски костими на позорници су толико произвољни, да су немогући. Као приповедач, Јакшић је најснажније изражавао своје социјално осећање према слабима и потлаченима, у својим историјским евокацијама, у својим сликама савременог живота, и сатирама. Те приповетке нису ни данас изгубиле лепоту својих описа; поједина места показују да је Јакшић, и ако романтичар, добро осећао реалан живот; оне, поред тога, имају једну локалну боју која их чини занимљивим; поврх свега — као што, по једној француској речи, каже Скерлић — у њима се увек показује таленат, као што тица, и кад иде, показује да има крила. Тога крилатога талента фантазија и осећања има много и у Јакшићевим сликама. Ма да је још његов савременик, пријатељ и обдарени сликар Новак Радоњић говорио, да Јакшић не познаје довољно анатомију и да је у цртању несигуран, али да је у колориту мајстор, и ма да је то све до данас остала истина, вредност Јакшићевих платна све се више ценила, у колико се увиђало да се спиритуализација слике у истини врши бојом а не цртежом. Зато је, примера ради, Јакшићев „Таковски Устанак" много реалније и стварније вредности и ефекта од познатога декоративно-