Opštinske novine

292

Београдске општинске новине

код људи, већ код те Више Силе која све на овако чудесан начин препорађа. Седећи једног оваког дана уз болеснички кревет Милице Јанковић, са извесном зебњом у души и са страхом да је то не умори, слушала сам оно што ми је она говорила кроз један племенити смешак, који тако много надопуњује у њеном приповедању и тако много о њој казује. Проживети живот то је уметност посебна и велика. Можда најзећа од свих; проживети га отимајући га од болести ,то је подвиг који с.е 1обнавља сваког дана, сваке секунде, ком нема ни краја ни почетка и који стоји далеко изнад подвига једног часа. једног дана, па макар они били и највећи. У свом говору Милица Јанковић подвлачи онај чудни контраст између психологије здравог и болесног човека и каже: „Док сам била здрава, била сам у извесној мери песимиста, сад, откад сам болесна, постала сам склона оптимизму..." Док она говори њен сат, који она назива својим великим пријатељем, равномерно куца одмеравајући време које је често тако дуго у болесничком кревету. Књиге, верни савезници њеног живота, али који данас често клону из њених руку, јер су јој сувише тешки да би их дуже времена задржала, окружују је са свих страна. Неколико уметничких радова по зидовима, према кревету доста велики двокрилни прозор. С кревета се виде кровови високих београдских кућа и небо по ком 1 облаци вечно путују саопшгавајући о промени времена на земљи и потпомажући одвијање човекове мисли, која се, као и оно, никад не зауставља већ хита некад за химерама, а некад и за обичним људским стварима, — београдско небо које је болесница увек волела. Како је живила Милица Јанковић кад је дошла у Београд, како као дете, како касније као већ одраслија ученица, то је она с толике искрене љубави за то прошло доба изнела у свим својим причама. Сећајући се у „Исповестима" тог времена она каже: „Живим у Београду, учим шести разред гимназије, и станујем у једној бедној, великој кући, која своме газди купује полагано друге куће на лепшем месту." Она је и у оној иричици „Први дани" из њене најновије књиге „Људи из скамије", у којој се описује како десетогодишња београдска ученица Загорка, идући у школу Његошевом улицом, увек застајкује пред замамљивом фурунџиницом — међу децом добро познатог београдског фурунџије Ставре код ког се продаје „диван београдски хлеб, са врускавом руменом горњом кором и са бледом, меканом доњом која је још слађа од горње". У то срећно доба сложиле су се у њеној души, као у некој камери, најразличитије импресије и запажања за којима је касније тако често постизала, нарочито онда кад је живот одузео могућности нових доживљаја. — Осећајући у

себи неодољиву чежњу и склоност за сликањем, уписала се касније у Уметничку школу где је радила у главном под руковотством наше познате сликарке госпође Бете Вукановић, и данас велике књижевничине пријатељице. По свршетку наставничког курса и по положеном испиту постала је наставница цртања у Крагујевцу. Тада јој је било свега двадесетдве године. Међу њеним ученицама било је и таквих које су биле старије од ње, али њена урођена благост и озбиљност одржавали су потребни дуторитет. Реума, од које се разболила након трогодишњег службовања, присилила ју је да даде оставку на службу и да се повуче у једно село у унутрашњости у ком су живеле њене сестре и мајка. Уморна и тужна, далеко од већег културног центра, тешко подносећи осаму, тражећи излаза и пред собом самом и пред околином, почела је писати. Најпре је писала за разоноду, а касније из душевне потребе. Први радови, прве приче које је написала, међу којима и „Истргнути листови из дневника једне девојке", послала је у Београд по једној пријатељици тадашњем уреднику „Књижевног гласника"" — Скерлићу. Не верујући још сама у се, бојећи>се потсмеха, она је своје првенце потписала псеудонимом „Михајловић", по имену свог талентованог ујака Михајловића. „Књижевни гласник био је највећи догађат у тадашњој монотонији нашег провинцијског живога" — каже Милица Јанковић. „Први и петнаести били су два једина значајна датума у целом месецу. Сваки број смо очекивали с највећим нестрпљењем..." Сама не верујући својим очима, млада књижевница угледала је у том истом „Гласнику" једног дана — а тај свакако спада међу најсретније у њеном животу — своју причу „Истргнути листови". Како у личностима изнетим у причи није тешко било препознати и поједина лица из њихове непосредне околине, сестре младе књижевнице су се у чуду питале ко је непознати писац који њих тако добро познаје... После шест година пребивања ван Београда, без службе, још увек болешљива, враћа се у Београд. Кад је напослетку, благодарећи пријатељском заузимању, ипак добила службу, посвећује се поново свом душом наставничком раду у који уноси ванредно много самопрегора и љубави према својим ученицима. „Само онда кад би се болест погоршала, кад ми је долазило да гласно јаукнем, само онда сам постајала нестрпљива и нетрпљива." Сетан израз пролази књижевници преко лица док ово говори, као да ни до данас не може себи ово опростити... Али деца, њене .ученице, погађајући много тога инстинктивно, иако нису знале прави узрок ових ретких појава дубоке депресије своје наставнице, осећале су и у тим часовима да њена душа њима у целости припада. 1926 уследило је пензионисање због болести. Две године које је од 1926 до 1928