Opštinske novine

298

Београдске општинске новине

мисливши: сад' ће се оетити! Казаће: „Кнап, ја сам се уверио да си се поправио, да нема више паучине... Сад можеш у варош, па други пут памет у главу"... Али кад Кна:п наи"ђе поред комаданта оштро га поздрављајући са погледом упртим право у очи командантове, овај га једва отпоздрави. Скоро га и не примети, загледан у даљину. Кнап се само снужди и заборави куда је пошао и шта је пре тога мислио, продужи неколико корака у „парадном маршу" како је ишао пре тога да на себе сврати пажњу. Прођоше затим опет неколико дана, сви налик један на други. Учинише се Кнапу као читаве недеље. Никаквог гласа није имао од Беле, баш као да она беше од ње!га удаљена читаве континенте. И успомена на њу поче да се губи и удаљи се веома, као да ју је проживео у неком ранијем животу, пре толико столећа. Чудно је то — мишљаше он — тако смо близу, а такав оквир, тако растојање!... Где ли је, шта ради? Он се неких дана аеропланом, у подне кад је најживље на шеталишту, спуштао ниско и гледао, зурио можда ће је видети! Али ко би могао распознати? Одозго су сви људи исти, сви подједнако ситни и ништавни. Први пут сада, ових дана, поче Кнап да се осећа као да је у ропству. Заробљен и у непријатељском логору, окружен високом непремостивом браном, коју чувају стражари. А тамо преко бране су његови. Само је могао у ваздух, као некад што је пре много векова бежао из опасног лавиринта заробљеник Дедал, на својим крилима... Тих дана Кнапу се интензивно наметаше мисао о Бели. То је задњи трзај — говорио је самом себи — док не ишчезне. А да ли је могуће да је више нећу видети? Зар је све прошло?... Навраћале су му се Глодићеве речи: „Лудаче један, па она те не воли! Где би она гледала једног подофицирца... Него девојка, лепо васпитана, не може да те се отресе... а ти изгубио главу"... — Дакле тако... мишљаше Кнап... Можда је и истина. Глодић је злобан, али овде је можда помало и погодио. Довољно би било да је један и стоти део погодио! И боље што смо се растали, продужаваше он. — Боље, боље!... Али му опет искрсну однегде зрачак наде: немогуће да је тако, никако!... Сети се он свега: Како га је звала да свако вече излази, како се одмах радосно издвојала од другарица чим га спази, и загледала се у њега. Просто упијала свој поглед у његове очи. Она, Бела, дотле озбиљна, постајала је тако умиљата. Одлазили су у њихову алејУ, а тамо... оели би на клупу и она би причала а он слушао. О томе како ће завршити школу, бити после слободна, он официр, како ће и он Постати чувен пилот, славан, јунак изнад свих. — И онда њих двоје! Кнап би у тим моментима само ћутао и као прикупљао снагу. „Већ

ћемо учинити све, што се тиче храбрости"... Она је настављала: биће лепо. На сваком митингу Ви победите... Награде, слава, новине, а највише осећај јунаштва, уздизање над осталима. Је ли тако? Кнап је климао главом као дете кад му причају лепу причу. Онда је опрезно узимао њену руку и замишљао та лепа времена; она су већ светлила у његовој души, за њих је он живео... „Бићеш моја — говорио је у себи, а гледао је — бићеш само моја... тад кад будем славан, и тада ће ти бити враћена сва захвалност за ово... Бићеш моја звезда сјајна"... Онда би се она, пошто би се сита напричала, спремила за полазак и тада би долазило оно најлепше: Ајде довиђења до сутра! шворила је. Загледала би се у њега и примакла би 1му рамена, као да их је нудила. Једном само он се преварио и привукао их грубо себи, али није стигла ни да се уклони, приграбио их као да их отима и пољубио је. Она је сва задрхтала, посрнула, прво малаксала и опустила се а онда се тргла и усправила. Наљутила се и без речи пошла. Али Кнапу је остало нешто врело на уснама, и те како врело. — То је само једном било. Али је све то сада било негде далеко за њим. Да му је само да је види сада, макар и сакривен негде у прикрајку, он ћути а она иде, ево је:Ђела је, њен је ход, њена усправна глава. Он би изашао! Али не, ћутао би. Не! Изашао би и казао: добро вече Бела, ево и мене... А она? Тргла би се и казала: извините, ја вас се не сЉам... ја чекам колегу, имам састанак. Онда би се појављивао директоров син... Уоред размишљања приђе му Глодић: — Ба! Кнапе, шта је? Замислио си се... Кнап претрну. Он га се увек прибојавао. И сад је опазио, њему тако познат лукав израз на Глодићевом лицу, испод осмеха. — Па јес' кад ]'е човек љубавник, тако ти је то — настављао је Глодић. — Него синоћ сам ти видео твоју бившу девојку. Била је са једним цивилом. Питам мог друга студента: ко је овај? а он каже син њенога директора... Ха-ха — насмеја се Глодић, видећи Кнапа да црвени. Је л г кажем ја теби! Море могао бих и ја да их имам на сваки прст, баш ми каже друг — студент да ме упозна, али џаба му било, нећу... Ајд' у здравље. И он је одлазио победоносно, насмејан, остављајући Кнапа утученог, како корача негде, ни сам не знајући куда. То је само кратко потрајало, та криза, па се намах у њему нешто будило: он се трзао, трзао рамена, и однекуда се дизала снага. Само полако, Кнапе! Чинило му се да је растао, постајао атлетски велики и стабилан; рамена су му се напрезала. Дизао је главу. И само би удахнуо ваздух, као неки еликсир ]и продужавао препорођен, чврст, одлучан: напред, напред, Кнапе ...Само полако! Освану једно јутро пуно расутог светла