Opštinske novine

— Зап-иси иа иухшллих. д,ан,а

I

ПРВИ УТИСЦИ БЕОГРАДА Фнјууу... Трас! Зафијукала је прва граната и распрсла се тамо негде, око Милишићеве циглане. Периферија Београда се мало зачудила и узрујала, али за кратко. Не тече тек онако јуначка крв по нашим жилама. Очеличили смо већ у ратовима. Нисмо дозволили да нас угн>етавају ни кад смо били мањи, слабији. Фијууу! Засвира и друга, али се не распрште. — Свирај ти, Швабо, до миле воље, не пали то код нас! — потсмевају се дечаци. И зачас пониче песма: „Залуд, Швабо, сви топови твоји, Кад се Србин од тебе не боји!" Пролази тако дан за даном, а свет већ привикао на пуцњаву, само што се сад јутром дуже спава а ноћу воде разговори и посма•трају аустриски рефлектори. Чим уђете у било коју кућу, пашће вам прво у очи велики завежљаји. Свако је спремио оно што му је најдрагоценије да буде при руци — за сваки случај. Гранате непрестано засипају, али се ретко распрскавају. Деца то већ уочила, па трче по пољима и траже где су пале. Мајке се љуте, опом;ињу, истуку понекад, али нико не схвата опасност баш озбиљно. Тумарам и ја с братом по оближњој њиви у истом циљу. Одједном, фијукну нам преко главе а ваздух се осетно заталаса. Граната се зари у земљу, недалеко од нас. Претрнусмо и остасмо као укопани на месту. Али не би ништа. — Подбацила, — вели брат, одахнувши. — Знала сам то, — хвалим се ја, видећи да је опасност прошла. — Правиш се важна, питао бих те да нас је разнела! — И добаци ми поглед пун потсмеха и сажаљења. Идемо тако ми, дечурлија, улицом и тек угледамо групицу људи у грађанскомјоделу. Осмотримо их. Нису богаљи. Згледамо се зачас, па се, као на команду, захори: — Уааа! Доле шкартови!

Знамо, ништа нам не смеју, јер су у очима грађанства као окужени. Зато се склањају испред нас што пре могу и већ сутрадан не појављују се без шајкаче на глави. Увече тек настаје прави живот за нас, децу. Изнесу се душеци, сламарице, јастуци, изабере најбоље место, одакле се може посматрати игра рефлектора, па се ту простире и леже. Сви смо као једна велика породица. Од мушкараца само старци и деца. Остали су мобилисани. „Шкартове" не примамо у друштво а ни њихове породице. Они остају под својим кровом или у подруму. По околним брдима укопани су топови и они су наш највећи понос. Убеђени смо да је непријатељска артилерија дечја играчка према нашој. Учимо и нове речи. Свако од нас труди се да што чешће употреби изразе као: „канонада", „мобилизација", „мораторијум", „стратегиски разлози''. Разуме се да и ту дечаци воде прву реч. Једно вече спремамо се ми да, по обичају, заузмемо „Чупићеву пољану" с које се пружа сјајан изглед на Земун и воду. Мој брат, Душко, упртио на раме ћебад а ја и мајка јастуке. Тек што изиђосмо из дворишта и упутисмо се према пољани, где је још само наше место остало празно, кад груну граната и са страховитим треском удари у оближњу циглану, начинивши крах. Затим друга, мало даље у њиву, па трећа и убрзо осуше као град. — Напипаше нас, говоре старији. — Мораћемо, изгледа, променити место. — Нема од тога ништа. Ја не идем одавде док сасвим не загусти, — противи се чика Душан, стари ратник. — Богме ни ми, — повлађују дечаци, трудећи се да не заостану у јунаштву. Нема се куд. Кад неће деца, не могу ни старији. Уствари, свима је жао да се крећу с омиљене осматрачнице. И тако се, упркос опасности, остаје и даље. Но оно што нису успеле да учине непријатељске гранате, учинила је јесен. Дани су још увек лепи и топли, али је ноћна свежина све осетнија. Не може се више остајати ноћу под ведрим небом, зато се скупљамо по ку-