Opštinske novine
844
Београдске општинске новине
Ипак је, исекавши спретно на комаде, послужио све редом. За чудо, док су сви остали гладни, мени се ништа не једе, али опет узех свој део да се спасем досадних објашњавања. Воз је полако одмицао. Откад знам за себе, највећа ми је жеља била да што више пропутујем. Нисам се надала да ће њено остварење почети у оваким приликама. Сама себи личим на оно дете које је уместо мерице дуката добило главу као мерицу. Ето, сад идема а ни сами не знамо куда. Пошли смо сасвим у маглу. Нико не зна где ће се зауставити. Мајка, додуше, има намеру да оде до „Управе фондова" да би подигла уложени новац, но зар би се то могло узети као циљ овога пута? Продужујем разговор с девојчицом поред себе. Она је врло приступачна и мила. Иако изгледа сасвим млада, ученица је Учитељске школе. Већ је и заљубљена у неког колегу који тек што је> завршио школовање. Сад брине за њега, јер се налази у војсци. Истина, он и не слути ништа о њеној великој љубави, али то није важно. Много је важније што се он радо занимао с њеним другарицама док њу, изгледа, није ни примећивао. Често је плакала због тога, јер се осећала потпуно запостављена. Н>ена исповест произвела је на мене чудан утисак. Зар она, овако млада и сићушна, по изгледу више дете но ја, па да је већ заљубљена? И зашто ће јој то? Но опет, морам да је жалим. Тако мила и добра а ипак запостављена. Мора да је тешко подносити овако што. И ја у тај мах осетих да ми ово осећање није сасвим непознато. Наставих размишљања. Требало би на неки начин помоћи девојчици, али како? Кад бих познавала тог учитеља, рекла бих му све и он би је одмах заволео. Овако, мора се чекати. Можда ће се још некад срести с њим. Главно да сад не виђа друге девојке, а кад се заврши рат, удесићемо некако. У сваком случају, била сам дирнута њеним поверењем и свесрдно настојала да је утешим. — А ви сте, изгледа, у разговору заборавили на свој ручак, — ослови ме први пут нови познаник. — Нисам научила да једем тако рано, али ћу зато сад слађе ручати, — одговорих хладно, док осетих како ми удара крв у лице. — Не бих рекао да сте и сад огладнели, — рече смешећи се. — Варате се, врло сам гладна, — одвратих осорно и заинат почех јести иако ми се никако није јело. Предвече се воз заустави на јагодинској станици. Саопштише нам да не можемо даље, јер су вагони потребни за превоз војске. Стадосмо се спремати за силазак. Унапред сам одлучила да се врло хладно опростим с неваспитаним господином, који се једва опоменуо да и ја постојим у друштву. Али
та жеља остаде ми неиспуњена. Он је већ узео своје ствари и скочио из воза. Дочекивао је и помагао у силазу свима из нашега друштва. Једино ја не хтедох прихватити његову руку, већ искочих сама. — Зашто? — упита. Слегох раменима и, остављајући га без одговора, пожурих за својима. — Зар ви не рекосте да путујете до Ћуприје? — обрати му се мајка. — Треба овде да свршим неки посао, а вечерас ћу пешице отићи, није далеко, — одговори. Г-ђа Жикић се обрадовала тој вести, јер су и они хтели да продуже тамо, код неких пријатеља, а њена кћи се плашила непознатих путева. Договорише се да путују заједно. Остависмо Душка да чува ствари у једном хотелу а ми пођосмо да потражимо стан. Затекосмо варош препуну избеглица и све већ заузето. Паде нам у очи да има веома много Чеха. То су аустриски поданици које је рат затекао на нашој територији, па нису желели да се врате, већ остали с нама. Сви су били запослени, већином у Косовљаниновој пивари. Случајно међу њима наиђосмо на неке познанике из Београда и они нас љубазно позваше да с њима поделимо стан, док не нађемо нешто боље. Били су срећни што нам могу вратити услуге које смо им некад чинили. Задовољни што смо пребринули бригу о стану, вратисмо се у хотел, где су нас очекивале познанице из Београда. Ускоро дође и наш сапутник, те смо о вечери опет били сви на окупу. Само овог пута понашао се према мени на сасвим други начин, него за време вожње. Док су се остали препирали око тога кад ће се завршити рат, он је непрестано са мном разговарао. Занимало га је шта сам одлучила да студирам после завршене гимназије. Рекох да ме музика највише привлачи, што он одмах одобри. Утом нас понова увукоше у општи разговор, но њему то, како изгледа, не би право. Још кад ме иза свога стола угледа Зора, мала познаница из воза, и прикључи ми се за неколико тренутака, не могаде прикрити своју зловољу. После вечере пођосмо да донекле испратимо своје Београђане. Душко је трчао испред нас с малим Жиком на леђима, што је овом правилно неописано задовољство. Старији су били заузети својим бригама и претресали све што се на растанку чинило важно. Ја и Рајко (сад сам му знала име), обретосмо се некако сами иза осталих. Шетња је била изванредно пријатна, ваздух топао и пун мириса пољске траве, небо чисто са безброј звезда. Можда је и над Београдом била исто овако лепа ноћ, али ко би тамо имао времена да и на то мисли. Уместо мириса свежине удисали смо мирис барута,