Opštinske novine

10«

Правна хроника

875

пена било одбило дозволу за употребу зграде. Државни савет својом пресудом бр. 15376 од 19 октобра 1938 год. уважио је тужбу Поглаварства и поништио је министрово решење са ових разлога: „По молби именованих сопственика издата им је грађевинска дозвола под Г.О.бр. 1354 од 8 априла 1937 год. за подизаше зграде на њиховом односном имању и у ту грађевинску дозволу унет је и услов да између пројектоване уличне и постојеће дворишне зград^. мора бити постигнуто растојање од 2/3 висине уличне зграде, у смислу прописа чл. 8 ст. 2 т. 1 Грађев. правилника за град Београд. Поред тога, ова грађевинска дозвола садржала је и извесне примедбе за исправку плана у односу на суседно имање Госпођице Гершићеве и пошто је план исправљен по тим примедбама одобрен је као правилан и у погледу имања именованог суседа, што је констатовано у допунској грађевинској дозволи Г.О.бр. 2260 од 25 маја 1937 године. Именованим оопственицима издата је, дакле, грађевинска дозвола за подизање односне зграде одлуком Поглаварства Г.О.бр. 1354 од 8 априла 1937 год. и иста је везана за уелов да се задовољи пропис чл. 8 ст. 2 т. 1 Грађев. правилника, а одлука Г.О.бр. 2260 од 25 маја 1937 год. односи се само на допуну поступка прилагођавања нове зграде суседном граничном имању Госпођице Гершићеве и том одлуком је констатозано да је исправком плана заштићено право именозаног суседа. Зато је и она прва одлука Г.О.бр. 1354/37 остала у снази и после доношења друге одлуке Г.О.бр. 2260/37, јер прва одлука је грађевинска дозвола а друга је само окончан>е једног посебног поступка у односу на суседно имање, који је био наложен оном првом одлуком о грађевинској дозволи. Ако су именовани сопственици налазили да онај услов унет у грађевинску дозволу о растојању пројектоване уличне и постојеће дворишне зграде није имао основа у закону, како сада истичу у свом одговору на тужбу Поглаварства, није ништа стајало на путу да против такве условне грађевинске дозволе употребе правна средства која им је закон пружао — жалбу на вишу власт (Министра грађевина) и евентуално тужбу на Државни савет ако их ни виша власт не би задовољила својом одлуком. Они су пропустили да то учине, она грађевинска дозвола Г.О.бр. 1354/37, у којој је садржан онај услов о растојању уличне и дворишне зграде, постала је правоснажна, изузимајући питање положаја нове зграде према односном граничном суседном имању, које је расправљено посебном одлуком Г.О.бр. 2260/37. За издавање дозволе за употребу нове зграде из § 91 Грађевинског закона потребно је претходно утврдити да је та нова зграда у свему изведена по правоснажној грађевинској дозволи, а то значи да мора бити задовољен и евентуалан услов за који је она везана. У спорном случају Поглаварство је, преко комисије која је извршила увиђај на лицу места, утврдило, а то није оспорено ни са једне стране, да није испуњен онај услов о растојању уличне од постојеће дворишне зграде, садржан у правоснажној грађевинској дозволи, са којим се и сопственик сагласио не употребивши против тога законом допуштена средства, зато је правилно поступило кад је, позивајући се на § 91 Грађ. закона, ускратило издавање дозволе за употребу нове зграде, јер издавању такве дозво-

ле имало би места, према пом. зак. пропису, само да никакве примедбе нису биле стављене од стране општине у погледу поступања по грађевинској дозволи, а општина је ставила примедбе које су имале основа у закону и зато је дозвола за употребу односне зграде морала да изостане. Према томе одлука Поглаварства је правилна а министрова одлука о поништају ове је противна закону и као таква поништена." Општина као грађевинска власт првог степена мора да поступи по примедбама решења Министра грађевина као више грађевинске власти, а као самоуправа може да поднесе тужбу Државном савету против тога решења. Министар грађевина својим решењем поништио је одлуку Градског поглаварства у Београду Г.О.бр. 2648 од 30 јуна 1937 год. којом нису одобрени планози за подизање зграде сопственици на њеном имању на Лаудановом Шанцу, парцела бр. 4547 и 4548, К.О. Београд 2 и та одбијајућа одлука била заснована на §§ 47 и 118 Грађевинског закона. Министар је поништио општинску одлуку са разлога, што је општина именовану сопственицу већ била одбила по том истом основу, па је министар по њеној жалби био поништио општинску одлуку нашавши да разлози општинске одлуке за одбијање немају основа у закону а да је општина после тога, у место да је поступила по примедбама министровог решења, донела нову одбијајућу одлуку по оном истом основу који нема ослонца у закону. Зато је министар и ту другу општинску одлуку поништио, а општина је против министровог решења поднела тужбу Државном савету, која је одбачена пресудом бр. 12448 од 24 октобра 1938 са ових разлога: „Својом одлуком Г.О.бр. 617 од 11 марта 1937 год. Поглаварство је одбило да одобри планове за подизање зграде именоване сопственице на њеном односном имању позивајући се на §§ 47 и 118 Грађевинског закона. По жалби сопственице Министар грађевина својим решењем бр. 13128 од 23 априла 1937 год. поништио је ону одбијајућу одлуку Поглаварства нашавши да њени разлози немају основа у законским прописима — §§ 47 и 118 — на које се позвала. После овог министровог решења, којим је уважена жалба сопстве^ице и поништена општинска одлука. Поглаварстго као грађевинска власт првог степена из § 85 Грађевинског закона и § 89 Закона о градским општинама било је дужно да у свему поступи по примедбама министровог решења као више хијерархијске власти, што проистиче из њиховог односа више и ниже власти по спорнзм питању, а у ком смислу су и прописи §§ 114—123 Закона о општем управном поступку, чији прописи су обавезни и за општине па било да делују у властитом или пренесеном делокругу, како изрично предвиђа § 1 тога закона. Међутим, ако Поглаварство као самоуправно тело (§ 1 Зак. о град. општинама) није било задовољно тим министровим решењем и ако је налазило да се њиме погађају интереси правилног изграђивања града о којима се стара и које има да штити Поглаварство као самоуправа (§ 88 Закона о град. општинама), није ништа стајало на путу да против тога министрозог решења, у својству самоуправе, употреби правно средство које јој је закон