Opštinske novine

Београдске општинске новине

Твоје дневни другом су векови, А век сваки хиљаду година! Древна Троја, поприште богова, У час славу стече и изгуби, А ти твоју течеш непрестано, Жртвом деце све нове и нове; Крв им једна јзш усахла није, А већ другу по њој просипају!" Местимично се сусрећемо и с успелим песничким концепцијама, као на пр. она (стр. 63) да је испод цркве Ружице пробио лековити извор у рном истом часу, кад су се с цркве први пут огласила звона, да прославе велико дело деспота Стевана на подизању и украшавању града: „Кад звона >с бељане Ружице, Прву небу гласнуше молитву, Заиграше сви твоји бедеми, Заиграше твоје тврде куле; Испод храма изби вода хладна, Што лекује ране на јунаку..." или (стр. 24) евокација ,,ноћи без месеца" и погреб Атилин на дно Тисиног корита. Па ипак ова Епопеја подлежи великој ревизији, ревизији поетској и ревизији фактичној, нарочито у смислу веће концетрације на основну тему радње — у колико је уопште било подесно давати у стиху целокупну истсрхју, место тога да је одабран један известан моменат који је већ и сам по себи у стању да одржи до краја песнички елан. (Овако остаје увек опасност летимичног набрајања које мало што даје и у рвој форми нема правог смисла ни оправдања.) * * * Кад се нешто изнесе из живота једне породице која је већ крајем XIX века бројила преко 300 чланова, онда је то вредно опште пажњз, па макар писац нагласио да је оно што је написао писано само за чланове те породице. Ово је случај Николе Трајковића, писца књиге „Три виђења св. Петке, фрагменти једне београдске породице". Кад човеку дође потреба да верује у чудеса и интервенцију виших сила у његовом животу, онда он у њих верује. Историја београдска је већ раније обележила не само појединачне, већ и колективне случајеве оваквог веровања(својих грађана. Света Петка, чије је мошти, како каже житије ове светитељке, донела у Београд после косовске погибије царица Милица, је пример сасвим искључив. За то нас књига г. Трајковића, која је посвећена веровању у вишу интервенцију ове светитељке у животу и историји једне београдске породице, не може изненадити. Обзиром на величину породице која је у питању, ова кро-

ника има и вишу вредност као помоћно врело у проучавању општег градског типа, вредна је пажње без обзира на субјективне односе. Многи моменти које сличне књиге откривају остали би иначе сасвим недоступни и непознати. Овако ћемо и ми гледати на ову књигу. Садржај кронике, међутим, је доста компликован. Главна су лица: 1) Бранко Бранковић, Јужносрбијанац, који се у почетку прошлог века, након ослобођења Београда, овамо доселио, постао угледан грађанин и устабаша тад најважннјег, терзијског еснафа. Познат је био под именом „деда Бранко '; 2) Тодора Бранковић, звана „баба Тодора", деда Бранкова жена; 3) Никола Јосифовић, деда Бранков зет, угледни београдски магазиџија, ког су сви звали „чича Никола'"; 4) Баба Наумка, чича Николина ћерка, пишчева тетка и бака, која је била удата за београдског трговца Трајковића, и, немајући деце, усинила свог брата, пишчева оца — Милана Трајковића. Три пута се јавила света Петка у овој београдској породици, у три разна случаја. Први пут баби Тодори, која је катастрофалне 1813, за време општег бегства београдских грађана, допала у турско ропство злопатећи се и мучећи се у туђини далеко од мужа и деце. Нзој је светитељка према овој породичној традицији помогла да се из ропства избави и врати својим милим и драгим; другк пут се јавила чича Николи Јосифовићу. Нзему је светитељка бурне 1862 године, кад је узбуђено грађанство хтело кидисати и на оне Турке с којима су дотад мирно живели, казала да мора невине спасавати; трећи пут се јавила самом писцу за време Светског рата и тако га спасла од непријатеља. Од почетка до краја XIX века ова се породица толико намножила, да је, како је већ споменуто, крајем деветнаестог века бројила 300 чланова. Данас вероватно броји много више. Како сам писац каже — три пута толико. Од занатлијско-трговачке, она је постепено еволурала у интелектуалну, у којој се већина чланова баве интелектуалним професијама. Све ово што се дешавало и што сачињава посебну кронику ове породице, дешавало се под особитим околностима. Сугестивност једног виђења без сумње упливише на друго и на треће. Све се прича и разглаба у породици међу старијим док деца слушају и стварају своје закључке. Много се подразумева што писац није ни изнео. Како се даде претпоставити, упоредо са описом свих ових виђења и појединих личности, писац је донекле описао и некадашње друштвене прилике, нарочито оне које су владале у старим трговачким и занатлијским породицама, старе социјалне и верске односе дајући делимично и по који занимљив пода-