Opštinske novine

Јесења слика Шумадије

37

дијског човека, хитале ту, под бели свод цркве, да уз појање свештеника и звук звона са дрвеног звоника излију речи молитве која јача и уздиже. Сваки важан догађај из личног и породичног живота шумадијског сељака добија своју потврду у тим малим и љупким црквама. Онз су будне пратиље живота шумадијског човека од његовог рођења до смрти, па и после смрти. Отуда су цркве и грађене тако да се из њихових порта може сагледати цело село, а светлећи крст са торња на све стране опомиње и потсећа. У јесен се шумадијски сељак сећа и својих мртвих, који се у вечном сну одмарају на сеоском гробљу. Тада су Митровске задушнице, када се на сваком грубу припали свећа и подели нешто за душу покојника. На узвишици, крај пута, са гробовима окићеним цвећем и плодовима, у јесен сеоско гробље не пружа тужну слику заборава. Тако Шумадија, племенита земља, кроз јесен пуну зрелих плодова, ведра и насмејана лика, улази у дугу снажну зиму, чије брзо примицање наговештавају густе магле шумадијских брда. Како је лето било побеђено од јесени, тако ће исто сад зима победити јесен. јесен се бори и упире упорно, понекад изгледа као да ће славити победу, јер и на прагу зиме уме да завија благим пролећним сунцем. Али то је само тренутно и варљиво, а победа зиме као доцнијег годишњег доба је сигурна, као што је и ток времена неминован. На крају. јесен бива потпуно потиснута и зима завлада расувши свуда своју белину, испод које се Шу-

мадија спокојно одмара док је из зимског сна не тргне пролеће, кад улази у нови рад и нова стварања. Љубомир Ж. Јевтић

„Сећање", рад акад. вајара Лојзе Долинара (Својина Музеја града Београда)