Opštinske novine

Ја своју груду

После десетодневне стрепње, добисмо од стричева карту, у којој су јављали да је Душко добро стигао и да се налази код ших. То нас је мало умирило. Бар неће трпети глад и оскудицу у свему, као ми. Оно што се примало на купон за десет дана, једва да би шему стигло да се двапут честито наједе. Добивали смо тада по триста грама кукурузног брашна, без ичег другог. А најгоре време, Фебруар месец. Ничега још нема, па чак ни траве. Доцније скратише на двеста педесет грама, па и на двеста. Колико смо пута завидели онима који су успели да оду с војском. Тада још нисмо ништа знали о Албанији и мукама које су наши, преко њених гудура, издржали. Обично сам устајала у три часа изјутра и журила да ухватим ред пред реоном. Ту сам се мрзла, са свима осталима, до есам часова, кад су реони почињали рад. Стајало се пет-шест часова за неке намирнице, а за понеке и цео дан. Није била реткост да их нестане онда, кад се стигне пред врата. Једно јутро пораних, с неким женама из суседства, да уграбим ред за месо. Оно се издавало двапута недељно и никада га није било довољно за све купоне. Напољу цича зима. Мајка ми спремила врео цреп, да га ставим у џеп. То помаже донекле, али се ноге ипак мрзну. Полазим гладна, јер хлеба више нема. Треба ићи у други реон и опет стајати. Око пет часова образујемо ред пред месарницом. Време се отегло као гладна година, а ми све поцупкујемо да загрејемо ноге. Ветар тера у лице снежне пахуљице, а око ушију само свира. Почињем да дрхтим. Утом се врата отварају. То мало оживљава и мене и оне около. Одм)еравам растојање. Прилично сам далеко, али не баш толико да не би било каде. Неки уопште не хватају ред, већ се провлаче уз нас са стране. Долази и стражар. Без њега се никад не почиње. Неколико „госпођица" добро обучених и дотераних кокетира с њим. То су оне што се „шверцују". ' | Улази прва партија. Уз њу се увлаче и две од оних преко реда. Свет се буни. Стражар се издире и ућуткује бунтовнике. Шта можемо? Знамо да ће сад и оне друге, које чекају поред реда, ући пре нас, пошто су стражару годи њено улагивање, али морамо се помирити с тим, јер смо немоћни пред силом. На друга врата из дворишта улази већа група. То су „протежери" т.ј. они који познају месара и његову жену. Чекамо и даље... Ред се једва помиче напред. Опет неке девојке улазе преко реда. Сад се већ нико више не буни. Само мрки погледи одмеравају безочнице које се изазивачки церекају. Ми смо тек незнатно напредовали, иако стојимо већ

скоро три часа. Кроз споредна врата улазе све више. Знамо да су сад дошли, али ко сме да се буни? Сад је њино царство. И месарева жена је једна од „њиних". Издире се на нас и кречи: — Шта хоћиш? Не дам месо! Имаш ћекаш, стока јетна! Све трепти у нама, али ћутимо и чекамо. Гладни смо. Сад је већ четири сата откад тупкамо у месту. Бар да смо што ближе вратима. Али већ се поред нашег реда утиснуло још двапут толико оних који тек што су стигли. Стражар стоји равнодушно, док се у нама све комеша, гледајући како са сваким „шверцером" нестаје по комад меса који би, можда, био наш. Око десет часова улазим и ја. Са мном још троје. Видимо, неће стићи за све. Газе се сви обзири и свако би да он буде тај „срећни" који се неће вратити празних руку. Но утом се појављује „цуксфирер" и кришом даје знак месарци. Она склања последњи комад меса „за себе'", иако }е очигледно да лаже... Окрећемо се у неверици и пружамо неупотребљене купоне. Молимо. Она се смешка. Ужива у нашим мукама. И полако, као да жели да нас што више понизи, наглашава сваки слог: — Итеш кући. Нема месо. Тоћиш труга пут мало раније. Нема спаваш коспотски. Прошла твој Србија". Настаје граја. Жене вичу измучене неспавањем и хладноћом. Неке прете и батинама. Она дозива стражара. Неколико немачких речи и простор испред радње је чист. Врата се затварају. Враћам се кући прозебла и очајна. Сад већ више не осећам глад, већ само бол због понижења. Сакривам лице у мајчино крило и плачем као дете. Она ме теши, умирује и плаче са мном заједно. За ручак имамо посну чорбу од зелени. Бљутава али топла. Срчемо без хлеба. Ни мајка ниј,е данас добила брашна. Цео месец живимо са четрдесет круна које мајка добија уместо пензије. То се сад зове „Унтерштицунг". То исто примају и све остале пенсионарке. Доста нам је, јер се и онако не може купити ништа преко купона. Други пут, опет, чекамо за маст. Време неподношљиво. Лапавица до гуше, а ветар, без кога ни један дан не може да прође, продире кроз одело и тера нас да цвокоћемо без престанка. Снег никако да ухвати за земљу, већ се топи, чим је додирне, стварајући прљаву ледену кашу. Ципеле ми пропуштају воду. То је најгоре, али помоћи нема. Стојимо док можемо, кад нам се ноге укоче, поигравамо у блату, али из реда не излазимо. Тако чекамо да почне издавање. И овде има „шверцера". Неколико девојака стоје по страни изгледајући стражара. Али њега нема. Време је већ да се