Opštinske novine

Правна хроника

79

брења по закону о радшама и кафанској уредби, пз Д а му онда може поглавар.ство издати дозволу за -идање ове зграде, онда исто поглаварство није смело молиоцу издавати грађевинску дозволу док све то претходно не прибави. Упуштајући се у оцену тужбених навода и оспореног решеша по одржаној јавној расправи, Управни •суд је нашао: По § 84 грађевинског закона ни једна нова грађевина у •смислу озог закоаа не може се отпочети без грађевинске дозволе. За приватне грађевине намењене јавној употреби као каване, пивнице и ресторапије, сале за позоришта, играње и друге забаве, приватне болнице или грађевине за занатске, трговачке или индустриске сврхе, грађевинска дозвола издаће •се тек онда кад надлежна власт изда одобрење за подизање поменуте грађевине или постројења. Према списима овога спора, тужилац је тражио дозволу за подизање кафане и тужена власт је уважила ово тражење и одобрила је пројекат за кавану решењем евојим бр. 17354 од 1 октобра 1936 год., па је градско поглаварство у Битољу на основу свога решења издало дозволу за зидање кафане без потребних одобрења по закону о радњама — § 77 и кафанској уредби, услед чега је тужена власт решењем својим бр. 12847 од 12 јуна 1937 године понишгила ово решење Градског поглаварства о одобрењу зидања. Ово решење тужене власти услед неупотребе правног лека постало је правноснажно и према томе и питање дозволе за подизање кафане је тиме коначко ликвидирано. Подношењем молбе да место кафане подигне на истом месту дућан, тужилац је заметнуо нов поступак за издавање дозволе за дућан, из чега опет произлази, да се у томе накнадном поступку за издавање дозволе морало водити рачуна о пропису става II § 84 грађевинског закона и поступити по ставу II § 87 истог закона. Код оваквог стања градско поглаварство у Битољу при доношењу свога решења бр. 18160 од 13 септембра 1937 године није о наведеним прописима водило рачуна, па стога је тужена власт правилно и поништила га оспореним решењем, услед чега је и пресуђено као у диспозитиву. Не стоји навод тужбе да је овде било места примени § 87 грађевинског закона став I а у вези •са овим прописом и осталих прописа тога закона, јер је овде у питању издавање дозволе за подизање дућана, односно приватне грађевине намењено јавној употреби. И остали тужбени наводи које је суд ценио су неумесни са напред наведених разлога. Одлука о трошковима заснована је на пропису § 35 Закора о Државном савету и управним судовима У вези § 58 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, §§ 142—157 грађанског парничног поступка." Вла-сник је обавезан да сноси одређен део трошкова за постављање водоводне мреже поред његоЈвог имања и у случају кад од тога нема користи. Заузимајући ово становиште у овом питању Државни савет је својим решењем бр. 16952 од 16 но-

вембра 1938 год. поништио пресуду управног суда у којој је било заетупљено супротно гледиште. Случај у питању је следећи: „Управни суд је нашао да надарбина жупа Св. Марка у Загребу ние дужна да сноси терет једне трећине трошкова за иолагање уличног водовода дуж њеног односног илања, како је то било одлучено поништеним решењем управне в. асти, са разлога што она од тога неће имати никакве користи будући да се то њено земљиште дуж цесте, поред којег је постављена водоводна цев, стммо •спушта у провалију и као такво не може бити искоришћено, а кад надарбина нема користи од постављања водоводне мреже, она није интересент и, према ожалбеној пресуди, ослобођена је учествовања у сношењу трошкова на основу ст. последњег § 8 Статута за водоводну мрежу Загреба. Тумачење § 8 ст. последњи пом. статута, ка коме је заснована ожалбена пресуда, није правилно, јер у том пропису не стоји да је власник имања ослобођен плаћања једне трећине трошкова за полагање уличног водовода крај његовог имања, која обавеза на сопственика пада по ст. 1 § 8, кад год му то постављање не доноси корист, како га погрешно тумачи управни суд, него „ако јавна прометна површина нема с једне стране интересената обавезних на ношење трошкова пада та трећина грађевних трошкова на терет градске опћине." А неће бити интересента обавезног на сношење трошкова ако имање са којим се граничи јавна прометна површина, није приватно јвласншптво него је ту какво друго јавно добро — као река, поток, отворен канал и томе слично. Иначе у сваком другом случају, тј. кад се јавна прометна површина граничи са приватним имањем његов сопственик је дужан, сходно § 8 ст. 1 пом. статута, да сноси једну трећину трошкова за полагање уличног водовода дуж тог његовог имања, без обзира да ли му то полагање доноси и какву корист. Стога је пресуда управног суда поништена а жалба Градског поглаварства у Загребу уважена." Ако се једна седница градског већа није могла одржати због недовољног броја већника, и на другој сазваној седници не може се решавати ако није присутна најмање трећина стварног броја већника. Ово становиште Државног савета заузето је, с обзиром на одговарајуће пролигз Закона о градским општинама, у решењу бр. 25260 од 6 октобра 1938 год. о следећем случају: „Градско веће града Смедерева одлучило је на својој седници од 26 августа 1938 год., да се за финансијско-правног референта изабере Косовић Видо, шеф општег одељења града и „да му се према признатим годинама службе и школским квалификацијама признају права која одговарају правима државних чиновника четврте положајне групе другог степена и да му се призна право на додатак на службу коју врши поред редовне дужности." Ова одлука већа задржата је од извршења на основу § 134 Закона о градским општинама, решењем Бан* ске управе, противу кога је град сада поднео жалбу 0 Државни савет^ је нашао, да је жалба неоснована, Према §-у 71 Закона о градским општинама, да би веће могло рбшавати мора у седници бити „по-