Opštinske novine

Четничка акција

181

Појурили су многи у Стару Србију и Македонију, да потиштеној раји са пушком и бомбом пруже слободу. Тамо су се организовали у чете и дружине, чији број беше од 10 до 15 људи и чији старешина доби назив војвода, а сви његови потчињени беху војводи слепо покорни — „где он оком, тамо је морао сваки четник скоком". Четничка акција наилази ту сада на одличан пријем код тамошњег становништва. Оно ступа у интимну везу са четничким четама и војводама и јавља им одмах за сваки зулум и неправду учињену од стране Турака. Четничка акција у пуноме је дејству. Рад четника, поред чувања, подизања и ширења народне свести и срчскг мисли у крајевима под Турском, као и поред заштите српског живља од зулума и терора Турака, имала је још и овај задатак: извиђање ради сазнања о снази непријатеља и о земљишту по коме су се доцније имали да срећу ослободилачке српске борбене јединице. Комитске чете почињу на терену да дејствују. И прва комитска чета, организована у Београду (23 марта 1904), беше скоро од све самих Јужно-Србијанаца, који су за свога вођу били сами изабрали Анђелка Алексића (рођеног у Поречу а у Београду држао кафаницу) бројала је 25 четника (Мицко Кузмановић из Мидинца; Милан Дундаревић из Прилепа; Милутин Стојковић из Јагодине; Стеван Шутовић из Куча; Коце Аризановић из Пореча; Јован Радосављевић из Мал. Колашина; Тома Васиљевић из Драгачева; Спира Пеливан из Тетова; Ђорђе Јанковић и Спаса Ђорђевић из Врање; Прока Стојановић и Стојан Новаковић из Пореча; Биљан Чоковић и Груја Стевановић из Гостивара; Михаило Косић из Ваљева; Ђоше Коцевић из МаргараПрилеп; Коста Михаиловић, Марко Вељковић и Ђорђе Цветковић из Лешка; Манојло Атанасијевић Бего из Јеловца и још 4 чија се имена не могу да пронађу). Они су у највећој тајности испослати возом из Београда за Врање. Ту их је сачекао извршни одбор и на граници код цркве Св. Илије, у близини Враше, пребацио у Турску. Та прва комитска чета, при прелазу у Турску, требала је да буде прихваћена од путовође, кога је имао да спреми Ташко Петровић, прота из Куманова (27 јануара 1905 убијен од Бугара у цркви у Куманову). Али, путовођа не стигне. Турци пак примете ову чету код Шупље Стене (близу Пчиње, 9 маја 1904) нападну је с војском и сва комитска чета изгине. Четничка акција тиме не малакше. Напротив ова погибија даје још више полета приватној иницијативи. Комитске чете ничу једна за другом по Старој Србији и Македонији и почињу да се истичу.

1 Војводе: Јован Довезенски, Јован Бабунски, Коста Миловановић (Пећанац), Војин Поиовић-војвода Вук, Војислав Танкосић,. Светозар-Тоза Ранковић, Павле Младеновић-Чика, Трајко Митровић (Копоран Чауш), Јован Долгач, Зафир Тренчевић, Алим Достан и Алим Алија (оба Арнаути, али Србији одани), Стојан Корупче, Крста Ковачевић, Тренко Рујановић, Спаса Гарда, Риста Цветковић, — Сушачки, Ђорђе Цветковић из Лабуништа. Јанићије Мићић, Саватије Милошевић, Аксентије Рујанац-Бацета, Борко Паштровић, Пав е Јачи с и, Петко Илић, Душан — Рада Радивојевић, Драгољуб Николић, Риста Стефановић-Старачки, Јован Пешић, Ђорђе Скопљанче, Арса Станковић, Владиаир Ковачевић, Јован Грковић-Гапон, Ванђел Скопљанче, Илија Трифуновић, Александар (Аца) Благојевић, Драгиша Ковачевић, Душан Димитријевић-Дуле, Стеван Ћела, Тодор КрстићАлгуњски. Брана Јовановић, Милан Васић, Павле Видојевић, Павле Блажарић, Алекса Коминић-Херцеговац, Стеван Рајковић, Панта Радосављевић, Величко Доморовски, Риста Максимовић-Гиљанче, Вукајло Божовић прота кнез Колапгина, Миливоје Динић. Таса Донић-Смедеревац, Милутин Бабовић из Васојевића, Петар Митрозић, Илија Јовановић-Пчињски, Милутин Ивановић, Василије Трбић, Дејан-Драгомир Ј. Јекић, Мара Кучковка, Лазар К. Кујунџић, Богдан Хајнц, Радоје Пантић, Милорад Павићевић, Милосав Јелић, Душан Јездић, као и други. 2. Четници: Драгомир Протић, Јован Пртеја свештеник (рођен 1874 у Дренку, срез жеглиговски), Сибин Жегљански, Петар Тодоровић (Дивостин), Аканије Домановић (Грбице), Ђурђе Миловановић (Јунковац), Вел. Миловановић и Синиша Петровић (Топола), Петроније Ђорђевић (Врбица), Свет. Ћирић, Добр. Јанковић и Тих. Ђорђевић (Влакча), Љуб. Новаковић (Крагујевац), Стеван Симић (Маслошево), Јак. Марјановић (Доња Шаторња), Јован Наумовић (Београд), Богдан Раденковић, Душан Секулић, Драгомир Васиљевић, Милош Свилар, Доксим Михаиловић-Галичник, Жика Миловановић, Д-р Милан Гавриловић, Драг. Стојадиновић, Радуле Кооовац-Липљанац, Омиљ Глишић, Мустафа Голубић, Војислав Оташевић-Шумадинац (активни официр, погинуо на Горничеву 15 августа 1916 год.), Јосиф Цвијовић (митрополит), Живана Терзић, Милунка Савић, X. Ребац, Софија Јовановић, Петар Кларић-Босанац (резервни поручник, погинуо на Црвеном Камену 15 новембра 1916), Божидар Милачић и Јелисије Дамњановић (резервни потпоручник, Херцеговац, погинуо у Добруџи), Влада Воскар, Душан Путниковић, Риста Дуждевић-Тохољ (резервни потпоручник, Херцеговац, погинуо у Добруџи), Душан Димитријевић активни коњички поручник, Јован Цакић учитељ, Данило Цакић учитељ, Ђока Јовановић свештеник, Добрица Јанковић поштан. чиновник, резервни капет. II кл. погинуо на Сивој Стени-Кајмакчалан 19 септембра 1916), Миливоје Николајевић (активни мајор); Фрања Малвић, активни официр; Мирко Поповић, (погинуо 1916);