Opštinske novine

5

Урбанистички роман.

191

тање: је ли то све, а кад се узме у руке и поново прочита, цела и по периодима; постаје сасвим јасно да баш ништа више није требало од онога што је речено, толико је ипак унето интимности чисто овога града, тако он постаје познат, креташе по њему ослобођено свих непознаница и изненађења. У том је посебна пишчева вештина и то је без сумње био разлог зашто је Тибоде у својој студији овом роману дао тако угледно место. Чак ни онда кад га упоредимо с одличним делом Пол Морана „Лондр" — немамо што да приметимо. Нема овде ни \Уе81-Епс1а без ког Лондон, чини нам се, није могуће ни замислити, нема ни огромног Кеп8Јк1оп^агс1епа, данас тако добро познатог преко Баријеве феерије „Петан Пан", дечјег Пер Гринта. Али зато је дата у скици, као сенка Шоове Маджор Барбаре овога краја, мис Апс1геу 0огс1опЈп^гат која води радничку библиотеку сиромашног Ез1-Епс1а, суделује у раду Војске спаса, као нека квекереса теши и настоји да код радничког света пробуди интерес за она питања која га могу уздићи из његове сиве свакидашњице. Читајући Емонов роман постаје јасна Тибодеова мисао, да је код урбанистичког романа главно дати дух града, резултат једног процеса. Није неопходан услов урбанистичког романа историјски елеменат, чак није ни дескриптивни, већ психолошка повезаност лица која делују са амбијентом града какав је у времену кад се радња збива. Мике О Бради остаје жив пред нама као и улице којима је ходао. Не изгледа нам да смо га по њима пратили кроз књигу, већ да смо ишли поред њега и уз шега и све то доживели и преживели кроз властите емоције. Виктор Иго је дошао у време кад су пијуци подривали темеље старог Париза, кад је за вољу новога отпочело немилосрдно рушење. »1Чо{:ге Оаше с!е Раг18« је крик песника, песма сањара, визионара и естете, велики говор с песничке трибине у корист прошлости. Песник зна и роли стари Парис. »]Чо1:ге Бате« је пројекција његових снова које његова машта изаткива док он у ноћи лута старим улицама и као сенка пролази поред старих споменика. Урбанистички карактер Игова романа је много ближе уобичајеној концепцији. Ту се нико неће преварити да је писац хтео дати дело о Паризу, да је фабула у толико потчињена граду у ком се одиграва, макар да је термин „урбанистички" новијег датума. Ми то нисмо звали „урбанистички" роман, али смо га звали „роман Париза". На »№Ље Оате« се такорећи одњихала наша младост, само што се с именом тог романа из тих ранијих сећања веже у првом реду оно мистериозно што је садржано у фабули: козица са златним јзоговима, једна луда жена која куне, мале дечје ципелице, страшна Квазимодова слика, тајанствени лик тедног ђакона. Тек касније издвајају се елементи фабуле

и градска поезија сваки за себе, иако не долазе у потчињени положај, јер је толико фабула на висини урбанистичког елемента романа, а урбанистички елеменат по својој поетичности на висини грандиозно замишљене фабуле која је дала да се оцрта цела галерија типова — од Есмералде преко лакомисленог Фебуса до париске светине, која задовољана прихваћа диоНђе{8 и аплаудира им. В. Иго је у »]Мо1ге Оате« износећи оно што је од старог Париза остало, евоцирајући оно што је некад било, сугестијом те лепоте која је дана у највишој уметничкој форми, свесно и с планом ишао за тим да пробуди она осећања која оспособљавају на разумевање градске прошлости, подједнако у естетском, историјском или друштвеном погледу. Ту је његова реч пуна дубоког осећања, магистрална, а кад треба он шиба као у филипикама и назива ограниченим дух који је неосетљив за прошлост. Знаменито поглавље »Рап§ а уо 1 Ј'о18еаи« није само песнички пледоје старом Паризу. Грађани многих у Светском рату разрушених градова — опаска П. Морана — тражили су да се обнова врши тачно по старом плану, без икакве измене која би ишла у корист савремене урбанистике. Иго у споменутом поглављу говори из душе свих тих грађана. »1Чо{ге Оате« је у толико међу урбанистичким романима први и главни. ■ Извесних изненађења има у Тибодеовој листи урбанистичких романа, али само обзиром на евентуална субјективна становишта. У роману „Саламбо" грандиозна љубав Саламбо и Мата засењује, сувише је импресивна и велика, равнотежа се губи, па ипак, „Саламбо" није љубавни роман како би се могло мислити већ у првом реду недостиживи урбанистички роман старе Картаге!... Било је и других покушаја васкрсавања некадашњих старих градова и живота у њима, али ниједан од њих није раван Флоберовом роману по оној неупоредивој имагинативној и стваралачкој уметничкој способности, која је овде дошла до израза. У њему је описана стара Картага из доба прве Ханибалове младости, у часу кад је у власти најамничке војске, неспособна да исплати најамнину. Из ратова под њеним зидинама, борбе, унутрашњих конфликата, религиозних оргија и баханалија, описа Картаге и људи у њој издиже се лик Хамилкарове кћери — Саламбо —, и лик барбарског јунака Мата, који је од првог виђења са Саламбо предистиниран на свој трагични свршетак, као и сама Саламбо. Ниједан елеменат из садашшости није писцу могао помоћи. Картага је давно сравњена са земљом. Пројекција историјских студија извршена је искључиво на основу неупоредиве снаге имагинације. То васкрсавање једног града из далеке историјске прошлости, начин на који је то учињено, љубавна епопеја која је с тим сплетена с пуно сетне и дубоко мистичне поезије, остављају у души читаоца једно осе-