Opštinske novine

Четничка акција

235

цио се преко Дрине 11 септембра 1914 год. па избио на Хач Пијесак где му се придружи 50 босан. сељака и тако изађу иза леђа непријатеља. Тиме изазове поремећај код непријатеља, па се повуче, реорганизује и попуни са 150 нових људи, па опет зађе непријатељу иза леђа у правцу Власенице. Води борбу на Медвеђој и на Лесковој Гори и уз 2 чете 10 пешад. пука II поз. и 2 топа штити одступање Српске војрке према Ужицу до 17 новембра 1914 год. Војвода Дуле у Сувоборској офанзиви буде рањен а одред растурен. V — Вгмчћгв одргд, под командом мајора Велимира Вемића (250 четника, међу њима много Војвођана) суделовао је у офанзиви кроз Босну све до Пала и Сарајевског поља. Имао је 3 чете (Миливоје Динић поручник, Душан Николајевић капетан II кл., Васа Ранковић капетан II кл.). Сви су били у борби на Гласинцу рањени, а Васа Ранковић се уби да га не би рањена ухватио непријатељ. Тада су из одреда погинули: Ристо Милићевић на Крупњу, Ризван Сефо у првој офанзиви, Ибрахим Комадина у Срему, Хуснија Куртовић, који умирући 17 новембра 1914 год. од тешке ране рече: ,,Није ми жао, Србија ће бити царевина". б) Комитске чете Црне Горе: Комитске чете Црне Горе биле су прикључене: Луки Гојнићу око Чајниче и Фоче око 300 људи, који доста изгинуше у борби и у повлачењу црногорске војске, па се опет нешто прикупи уз Јанка Вукотића, који обнови офанзиву у правцу Сарајева (1914). Аустроугарска војска трпи неуспех. И огорчена Аустроугарска влада врши хапшења и гањања, нарочито у Босни и Херцеговини. Проналазе се на све стране атентатори, завереници и сумњиви поданици. Аустроугарска жели да угуши не само незадовољство Југословена, у својој држави, већ хоће најгрубљим терором да им уништи и „националну свест". Сарајево постаје оптужни центар. Хапсе атентаторе (Г. Принципа, који је као малолетан осуђен на вечиту робију, умро у Терезину 30 априла 1918.; Данило Илић, Мишко Јовановић, Вељко Чубриловић, који су обешени 3 фебруара 1915.; Трифко Грабеж; Недељко Чабриновић, Милан Стојаковић (Којо); Јаков Миловић; Цвијан Стјепановић; Митар Керовић са 2 сина — Неђо и Благоје итд.). Хапсило се је без реда. Станодавце и рођаке атентатора, као и свакога, који је ма и најмање изгледао сумњив или је нађено њихово име случајно у књизи полицијских преступака или демонстрација из раније. Сви су затвори били препнуи, док су по Босни и Херцеговини у то време шуцкори убијали свакога код кога би оружје нашли. „Просвета" је проглашена огњиштем велеиздаје. У Сарајеву је била деоба: на атен-

таторе, који су били у строгом војничком затвору, политички сумњивг, који су били група „велеиздајници" и, њих су махом слали у Арад и таоце, који су слати на железнице, где су имали својим главама да гарантују слободан пролаз војсци. Аустроугарска образује судове (Сарајево, Бања Лука, Травник итд.). Требало је судити „издајницима". 2) 1915. Год.: Српска војска долази у тешку ситуацију после епидемије пегавог тифуса, буде нападнута са севера Аустро-Немцима, под командом маршала А. фон Макензена, а са истока Бугарима. Српска војска била је у неравној борби. Она није изгубила ниједну битку, али је приморана да изгуби рат и, да се повуче из Србије. Ратне операције имале су 2 периода: — прзи период, повлачење са граничног фронта до арбанско-црногорских планина, који захвата сргме од 23 септембра (6 октобра) до 20 новембра (3 дсцембар) 1915 год. и носи карактер својевољног одступања, — други перизд, повлачење преко Арбаније и Црне Горе на Јадранско море, који захвата време од 20 новембра (3 децембра) до 1 14 децембра 1915 године. Српски народ повлачио се у великом броју уз Српску војску. Та је епопеја и, тужна и, величанствена.* Четничка акција оживљује. а) Комитске чгте Србије: Комитске чете Србије за време тога тешког стања поново је организовао у Крагујевцу војвода Вук, које добише назив „Први добровољачки батаљон" (1000 људи и упуте га према Бугарској да крстари од Валандова до Криве Паланке, па онда у Предејане између Врање и Лесковца). „Други добровољачки батаљон" формирао од старих четника и избеглица и од бО Американаца Драгутин Димитријевић (п.пуковник), који је био на Дрини, па упућен (28 августа 1915) под кома^дом Радоја Пантића капетана у Предејане и ту са „Првим" уђе под команду војводе Вука. Како је пак „Први добровољачки батаљон" придоласком Американаца нарастао на 1500 људи, то се формира и „Трећи добровољачки батаљон". „Сва три батаљона као „Добровољачки одред" под командом војводе Вука упути Врховна команда на Чемерник (изнад Власине према Бугарској). Тамо стиже још 1103 добровољаца из Русије (пребегли војници Аустроугарске — Босанци, Херцеговци, Војвођани), те се формира и „Четврти добровољачки батаљон".

* Види: Хенри Барби — „Арбанска голгота", пргвео Жив. Ј. Ранковић, Београд 1928.