Opštinske novine

527

Ноћ посвећена мртвима

Не мало сам се изненадио кад сам око 10 часова ноћу уочи Спаоовдана видео пун трамвај „Гробљанац". На клупама су седеле жене у црнини, са букетима и саксијама цвећа у крилима. Поред н>их стајала су дечица са малим воштаницама у рукама. — Куд иде овај свет? — упитао сам кондуктера трамваја из чисте радозналости. — На гробље. — Зар сад, у ово доба ноћи?! — Па да, тако је код нае уочи сваког Спасовдана. — Вашто иду тамо, шта раде? — Седе на гробљу целу ноћ и чекају да се појави дух покојников у виду неке бубе. Ово ме је заинтересовало. Признајем да до тад нисам знао за овај чудан обичај код Београђана. Зато сам се и сам упутио на гробље. Ноћ је била топла, тиха и ведра. Гетеова, некадашња Гробљанска улица жива као о задушницама. Из трамваја број 2 и 6 читава река жена, људи и

сам дошла да се састанемо. Ноћас ће он устати из гроба да се видимо... Чудно веровање. Оставио сам их да верују и продужио даље. Што сам дубље газио у мрак, призор је бивао све мистичнији. Поред једног споменика у дну гробља стоји једна старица, сва у црнини и са ■седим власима потсећа на несрећну мајку Југовића. Стоји налакћена на споменик, нема и непомична. Бледи пламичак свећице, која на хумци пламса, обасјава јој воштани лик, избраздан потоком проливених суза. — Син ми овде лежи, — каже, иако је нисам ништа питао, ваљда тек да с неким проговори: Јединац. Морали сте чути за н>ега. То је онај једриличар што је пао са једрилицом и погинуо. Па тако, ето, више волим овде крај н>ега да стојим него код куће да сама седим, А, можда ће се ноћас појавити... Тако су ми казали. Промичем даље. У извесним моментима, не знам због чега, кожа ми се јежи. Поред хумки, на којима

Они су целу ноћ уочи Спасовдана провели покрај хумке свога драгог покојника

деце, у црнини, сливала се према Новом Гробљу. Тихо, скрушено, са погнутим главама, само са једном мишљу која је упућена на драгог покојника, ова чудна колона поклоника промицала је и заустављала се пред баракама поред гробљанског зида, у којима се продају цвеће и воштане свећице. На гробљу тајанствен мир. Као безброј звезда на хоризонту на хумкама светлуцају упаљена кандила. Свет кроз полутаму спасовданске ноћи нечујно корача гробљанским стазама. Тихо да се ни бат корака не чује. Пред црквом Св. Николе, поред које поклоници мртвих пролазе, заустављају се, мушкарци скидају капе, сви се крсте и настављају пут. Губе се у алејама гробљанских парцела. Поред Београђана, у грађанским оделима, примећујем групу сељанки из Јужне Србије у живописној народној ношњи. Не могу да издржим а да их не питам: — Је л' ви у Београду живите? — Не, одговори једна млада. — Ми смо од Прилепа. Ту ми је муж био у печалби и умро, па

горе свећице, седе читаве фамилије, са децом. Кувају кафу и пију. Сви ћуте и очекују чудо. Дух драгог покојника да се појави у виду „свете бубе". Хтео сам један овакав призор да снимим, да остане снимак као живи докуменат на доба када се веровало у чуда. Фоторепортер се нечујно прикрада једном гробу, поред којег седи удовица са децом. Намешта апарат сакривен иза једног споменика, На апарату је магнезијумова сијалица, која помаже да се •снима и по најгушћем мраку. Апарат шкљоцну и сијалица као муња сину. За секунд простор би осветљен. Породица се трже и погледа у небо. Можда су тога тренутка поверовали у чудо. — Добро је, — кажем, — нису нас видерт. Хајдемо даље. И тако, до саме зоре, око пет хиљада Бео--' грађана уочи Спасовдана провели су ноћ на Новом ' Гробљу поред хумки својих драгих покојника, воји су требали да им се те ноћи јаве. Да ли су се јавили?.. Кад човек верује, онда се, збиља, дешавају чуда. Света Милутиновић 5*