Opštinske novine

382 Београдске општинске новине Шумадија у пролеће

Зими природа је строга, понекад и немилосрдна према нама. Рекло би се да она тада сву своју стваралачку моћ употребљава само на то, да људима и свему што живи у њеном широком наручју нанесе што више патње и бола. Под зимским вихором се савијају и ломе оголеле гране дрвета на зимској цичи, смрзавају се и гину незаштићене животиње, ишчезавају, као да у њима никад и није било живота, нејаке биљке, а људи са страхом провирују из својих склоништа. Намучени дугом зимом, људи већ почну и да сумњају у доброту природе, скоро престају да верују да она може да не буде опора и строга као зими. И баш тада, кад је њихово стрпљење на измаку, а њихов скептицизам у природу учвршћен, природа, у једном призору неупоредиве лепоте, пружа и дарује људима пролеће. Прво нам из даљине допре само животворни дах пролећа и његов скори долазак нам најави лаки и разиграни поветарац, а затим се и само пролеће појави, у победоносном исигурном ходу, расипајући на све стране лепоту и светлост, та своја главна обележја. Под његовим зрачењем све ствари постају светлије и лепше. Оно улепша и оживи суморна градска предграђа, унесе ведрину у монотони живот паланке, исуши блатњаве сеоске путеве и голо жбуње крај њих одене у цвеће, а зимом осиромашене шуме и поља покрије бујним зеленилом и испуни песмом птица. Кад пролеће као годишње доба стваралаштва и обнављања природе свуда тако моћно одише лепотом и бива праћено одушевљењем и радошћу, како ли тек мора бити узвишена лепота његовог буђења и рађања у Шумадији, тој нашој покрајини Богом обдареној свим красотама и плодностима. У Шумадији пролеће се најпре буди кроз њене шуме. Оне су први весници шумадијског пролећа. Зима их покрије огромним снежним теретом, који оне подносе стрпљиво и без роптања. Та њихова снажно бела одећа је тако мирна и уједначена да изгледа као да је испод ње живот изумро, као да је престало свако животно струјање у утроби планинској. То је зимски сан шума шумадијских, из којег их буди пролеће. Буђење је постепено и матерински нежно. Пролеће прво лагано, својим дахом, отопи са њих снегове и слије воду на оранице у подножју. Ослобођене снежних сметова шуме одахну и почну да удишу пуним грудима благу пролетњу свежину. Тад настаје у њима убрзано струјање сокова, од чега забрекну стабла и гране шумског дрвећа и нађу одушку у пупљењу и листању. Листање је, као први ход детета, под нежном бригом пролећа. Оно бди над њим, дајући му час благост свога сунца, час полет свога ветра или

свежину своје плахе кише. Тако се на гранама храстова, букава и другог шумског дрвећа ствара од оних прво нежних, бледо зелених листића богато и густо зеленило, које ће, све до нове зиме, бити у покрету и треперењу и на тај начин одати хвалу пролећу — свом неуморном ствараоцу. Те шуме, оденуте у немирно зеленило, претстављају главну црту лика Шумадије, по њима је она и своје име добила. Данас су шумама покривене само њене планине, које у виду дугих зелених венаца опасују Шумадију и са својих висина ћутљиво бдију над њеном плодном земљом. А у ррошлости, не тако далекој, шуме су је целу покривале и она је пружала слику правог мора сачињеног од зелених китњастих грана. То море усталасаног зеленила скривало је тада у себи живот хајдука и устанака — тих неустрашивих бораца против турских зулума над поробљеним српским народом. Хајдуци — хероји народни, не могући да поднесу јарам турски, у рано пролеће, о Ђурђев дану, чим олиста шума, напуштали су своје домове и са примитивном пушком о рамену одлазили у шуму, да се из ње свете непријатељу за недела његова. Под немим и сигурним окриљем тих шума изведена је организација првог народног устанка и из њих је планула прва пушка која је најавила рађање слободе српске. Ову Шумадију, земљу недогледних шума, сагледао је, пре нешто више од сто година, велики француски песник и државник славни Ламартин. На повратку са пута по далеком истоку нашао се у мору шумадијских шума и био дубоко инспирисан њиховом питомом лепотом. У свом путопису, у низу блиставих редова, у којима је тако пророчански проникнута и срећна будућност нашег целог народа, Ламартин је овековечио Шумадију. Дуге дане хода, како пише Ламартин, пролазио је кроз величанствену самоћу, а ако ма где гледао само је видело једнолику и тамну устрепталост храстова лишћа, које је покривало и долине и планине, прави океан лишћа, из којег не избија шиљати врх минарета, ни црквеног звоника. Срби су, износи даље у свом делу Ламартин, налазили заклон иза стабла ових храстова, њихове шуме биле су им тврђаве, свако од ових дрвета представља за њих једном 4 ратног друга и они их воле као браћу. У С( бији дрвета и људи су пријатељи. Зато планински венци данашње Шумадије — варошки углађена Авала, благи Космај, питома и топла Букуља, нешто сетан Венчац и горостасни Рудник, на којима се још једино очувала њена шума, својим замагљеним плаветнилом, пуним лепоте и мистерије, представљају живе, вечне споменике у славу оне историјј-