Opštinske novine

650

Београдске општинске новине

расветљен са свих страна тако да се добија не само потпуно јасна и разумљива слика догађаја већ и претстава о људима који су те догађаје носили почињући од највиших команданата до најмлађих војника. Нд81;опа (Јосе*, Ратови под Београдом дали су могућност командантима разних војска да се прославе. У ратовима што их је од седамнаестог па до друге половине осамнаестог века под Београдом водила Аустрија с Турском, истакли су се нарочито принц Евгеније Савојски и барон Гидеон фон Лаудон. И војни стручњаци и писци монографија и биографија истичу непрестано да је велика победа коју је 16 августа 1717 принц Евгеније однео пзд Београдом над Турцима једна од најславнијих битака модерног времена. Исто се тако много хвали и мудрост и војничка проницљивост коју је показао Лаудон у борбама 1788 године. Спретно вођење опеоација под Београдом донело је старом фелдмаршалу ону велику славу за којом је као страстан војник жудео целога живота. Принц Евгеније био је пореклом Француз; барон Лаудон Летонац. Рат Аустрије против Србије и против Београда, страховити пораз што га је аустријска војска претрпела од по броју далеко мање војске, слабије опремљене, везан је за име шефа аустријског генералштаба Конрада фон Хецендорфа и за име аустријског намесника у Босни, фелдцугмајстора, генерала артиљерије Потјорека. Они су израдили план тих операција, општи генерални план за напад против Србије. Неуспех у извођењу тога плана Потјорек је платио највећим понижењем које се једном војсковођи може десити: 26 децембра 1914 одузето му је свако даље воћство и на његово место постављен надвојвода Еуген. И генерал Алфред Краус у познатој књизи: Шзасћеп ипзегег №ес!ег1а§е" (која је преведена и на наш језик под називом: „Узроци нашег пораза", изд. Г. Кона, превод пеш. пот. Чедомира Јањића, Београд 1938) и писци поменутих службених дела аустријског и немачког Ратног архива тешко оптужују генерала Потјорека на више места. Краус му једино уписује у олакшавајућу околност чињеницу што је у часу несреће, кад је све пропало, кад је констатована сва неспретност По* тјорекова ратног плана и ратне тактике, мирно и достојанствено сам примио на се сву кривицу. (Цит. дело, наш превод, стр. 18). Ко је био генерал Потјорек?! Наш истакнути писац Јован М. Јовановић у својој књизи: „Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца", цртајући укратко успешну каријеру овог љубимца двора (од помоћника шефа аустријског генералштаба долази на положај шефа 1906, затим за намесника, у ствари вице-краља Босне и Херцеговине), каже: „Он је био вешт дворанин, добар лакташ, и за мирно доба добар, чак и сјајан војник". (стр. 49). Затим, за даљу карактеристику до-

даје две историјске анегдоте, од којих је нарочито важна друга: да је као војник свуда губио битку. (стр. 49). Колика разлика између овог описа и описа што су их било о Савојском, било о Лаудону давали чак и најмање објективни писци. По старој Катоновој: „Треба уништити Картагу", Потјорек је непрестано тврдио: „Треба уништити Србију". Уз то је већ унапред себе, како вели Јовановић, препоручио за будућег заповедника трупа против Србије. Описујући шефа аустријског генералштаба, фелдмаршаллајтнанта барона Конрада од Хецендорфа, такође великог непријатеља Србије, Јовановић наводи речи царевог првог ађутанта, шефа цареве војне куће: „Овај човек ће упропастити Аустроугарску; што год узме упропасти." План што су га ова два аустријска војна стручњака израдила за напад против Србије, а посредно и против Београда, у Светском рату, необично је занимљив. Као главна карактеристика овог плана истиче се превелика условност: ако се деси то и то, поступиће се тако и тако; ако се то и то не деси, не ћемо поступити тако и тако, већ на други начин. Ово је нарочито важило за број војске коју су команданти у свим тим алтернативним случајевима одређивали за рат против Србије. Ипак основна замерка овоме плану састоји се у томе што план није предвидео старе познате путеве који долином Мораве и преко Београда воде у унутрашњост земље, већ је за центар операције узео северо-западни, најмање подесан део Србије, са прелазом преко Дрине, Колубаре кроз Мачву. Условљеност аустријског ратног плана стајала је у вези с питањем на које је унапред тешко било одговорити: „како и кад ће Русија ући у рат"?. У вези с тим питањем предвиђен је онај систем ,, уоп А1^егпаНуаиЈтагзсћеп", који је тако занимљиво изложен у првој књизи великог дела: ,,0з1;еггеГсћ-1Јп §агп8 ИеМег Кпе§ 1914—1918". Како смо споменули, значај овога дела за проучавање новије историје Београда од великог је интереса не само у вези с оном грађом која се непосредно односи на Београд, већ и посредно оним својим делом који има општу вредност за целокупни ток операција, који поједине догађаје и људе доводи у узрочну везу. Према предвиђеном „8181ет уоп АНегпаИуаи^тагбсћеп" целокупна аустријска војска, која је износила 1.100 батаљона, делила се у три велике масе. Прва маса — највећа, која је названа „А 5<:аНе1" (28 и по инфантеријских, плус 10 кавалеријских дивизија и 21 Еапс181игт и МагбсћБп^асЗе) била је одређена за евентуални рат против Русије; друга — ,,М1шта1^гирре Ва1кап" (8 инф. дивизија и 7 Сапс1з1гит и Магзсћћп^асЗе) против Србије. Трећа — ,,В-51;аНеГ' — обухватала је преостали део војске, чија је улога била алтернативна: „Ако Русија не уђе у рат, онда ће ова маса, појачана са две коњичке дивизије