Opštinske novine

Пилот Љумовик над Београдом

655

и четкицом за зубе у џепу, осећају се прл>ави, туђи. Преко целог дана само висе на аеродрому и вире у небо — неће ли се изведрити — и погледају пут Сарајева. Иступио је тад Лзумовић пред вођу: — Да идемо! Како Енглези лете само по лошем времену, кад је магла, а по лепом седе и разговарају... Зар да чекамо само кад сија сунце? То су наше планине, треба да их познајемо и по бури!... А сем тога, почишу да нам се већ смеју и овдашњи пилоти... Вођа се најзад одлучи да крену, и то заједнички, докле год могу, а после, ако их ухвати бура и буду приморани да се издвоје нека се врате натраг. Он, вођа ће се пробијати — тако им рече — пошто познајг добро пут, а други... докле могу. Поручник Коштан је добио имплус од Лзумовићевих речи, није смео да дозволи да га УБумовић, млад пилот, превазиђе. Тако пред подне, кретоше они на шест аероплана, четири официра и два подофицира, дигоше се у групи за вођом, напустише Нови Сад и изгубише се за Фрушком Гором ка Митровици. Таман су дошли до Дрине, сагледаше њен уток у Саву и вијугави јој трак чак тамо до Зворника, кад се небо отуда са запада поче да замрачује. Као црн зид од свода до земл»з, гомилао се од Романије облак, путовао као и сваки путник и претио им подмукло. Ближио се нагло, брзо, ношен олујом. Убрзо састављајући се са другима испуњавао је он цео запад. Они се једва размакоше, да се не сударе, а црнилс их већ обви: стиже их демон и поче да се разрачунава на свој сопствени начин. Нађоше се они у мраку и оркану, где све поче да их цима и мува као безбројни невидљиви бајонети. У таквом небу човек се осећа усамљен, као на туђој планети; туђ мајци — природи и од свих остављен. Носе га снажна крила, а ни сам не зна куда. Само га цик муње опомене на оно што се око њега догађа, схвати да је то ипак његова земља, он над њом, додуше у своме небу, али разбеснблом, мрклом, орканском... ЈБумовић се само загледа у пустахију-облак који га је јурио, и не узмаче му, већ, додав пун гас мотору, удари у њега.,. Борба је трајала читава два сата. У облаку је лило, мумлало, севале муње, пуцали громови; Љумовић се обема рукама држао за палицу управљач да не испадне и зурио преда се. Кат-кад се само указивала земља под њим сва мокра и дрхтава, а он се издизао из оедишта и осмехивао, па погледао лево и десно да опази нешто познато и схвати где је и куда иде — и опет западао у облак. Киша га је прала као да су све небеске славине биле отворене, а он секао млазеве и сагињао главу; аероплан се отимао трзан ударцима из мрака, Љумовић као звер у опасности севао

очима: са које стране да се чува? Управљач му се отимао из руку; нешто га је одједном као живо подухватало под крила и односило горе, хитро, а онда га нагло пуштало и он пропадао као без тла, у амбис по неколико стотина метара. Мотор је урлао изнад столетних храстова босанских, хук му на махове престајао, губио се да поново још јаче рикне, као преисториска животиња нека у предсмртној борби својој, али је слушао господара. Љумовић је јездио. Све се живо у тој мрклој буци неба и земље било сакрило у јазбине, под травке, међу лишће, под стењаре, и са страхом извиривало отуда, само је он летео ниско изнад самих круница дрвећа, дерао се небом, и риком нагонио страх утварама облака, непријатељима човековим, и животињама шумским На аеродрому Рајловачком беху обавештени о њиховом поласку из Новог Сада и изађоше на летилиште да их сачекају. Али их бура отера у хангаре и они са страхом протураху главе кроз врата да ослушну хук ветра и навалу пљускова који су лили из ниских облака. Чекали су или вест да су се вратили, или њих — посаде. — О, о, како ли им је сад ако су у ваздуху? питао се командант. Хангарски су кровови цептили под ветром, врата су се покретала као потмула грмљавина. — Вратили су се они сви још са Дрине, говорили су неки... Где би у ове гудуре по оваквом кијамету... Кад прође већ и време њиховом доласку и бура мало умину, сви официри изађоше из хангара и кренуше ка канцеларијама. Били су уверени да су се посаде вратиле у Нови Сад. Наједном зачу се хук мотора иза Игумана и појави се потом ниско, изнад самог шумарка, један аероплан. Кад слете сви га опколише. Изгледао је необично. Са оба крила су му лепршала платна, одваљено комађе, на точковима и дрљачи имао је стабљике траве ;и грања. Био је сав мокар као да се купао у мору, вода се још цедила. Љумовић изађе из њега расположен и са осмехом. — Шта је, побогу брате, откуда ти сада? упита га командант пука. Где су ти остали? И каква су ти то крила? .Љумовић загледа у крила. Не промени израз лица, само још више развуче усне на осмех. Онда исприча команданту како је друштво изгубио још на Дрини, чим их је снашао облак; не зна за друге, сви су се наједном зацрнили и били прогутани, он је кренуо напред и борио се са буром два сата. Онда није знао где је. Кад се мало стишало и разведрило, спустио се на прву ливаду и питао где је. Тад је понова узлетео и ево — стигао здрав и читав, све долинама и стазама — и задатак извршио...