Opštinske novine

Пилот Љумови^ над Београдом

657

и пси, уз лавеж, и све то уз цику деце учини се ЈБумовићу необичним и смешним. Какво господство горе, помисли он, а каква мизерија доле!... Није био далеко од села и први вал ове необичне поворке већ пристиже до њега. Људи у шубарама и у кожусима, иако беше врућина и припека, опколише га и загледаху га као чудо. Пси залајаше кад пристигоше до аероплана. Жене и деца снисходљиво загледаху са стране, не усуђујући се да се приближе ни да погледају у очи Љумовићу. Лзумовић их посматраше. — Које је ово село? упита он једну лепушкасту девојку која се беше осмелила да се приближи и разгледаше широко отвореним очима аеропланска крила. Она га загледа. Очи су јој биле црне, крупне, бистре. Мислила се да ли да одговори, као да беше у недоумици: припада ли овај нашем свету, или?... — Које је село? понови Љумовић. Девојка се осмели и одговори: Купиново! И онда би пробијен лед и отпоче разговор са свима, падаху питања на која Љумовић није стизао да одговори али га занимало да сазна шта тај свет одоздо мисли и како држи о онима „који терају крилатицу". Њега то пренесе за десет година уназад када је још био у своме селу и нсто тако као и ово сада сељаци Купинова није знао ништа о онима што одлећу у небо. Озбиљнији људи су прилазили и здравили се са Лзумовићем скидајући капе. У разговору са њима он и заборави на девојку коју прво ослови, али се она истицаше међу осталима и стајаше у првом реду, баш око крила, гутајући сваку реч Љумовићеву. Одмах се неки сетише да „госта" позову кући, да га понуде нечим, жедан је а можда и гладан, ко зна колико је он већ горе!... И Љумовић, предајући аероплан на чување општинским стражарима, који се ту одмах створише и узеше на се озбиљан израз власти, растерујући грађане у шири круг — пође са домаћинима да из села јави и својој команди и сачека долазак комисије. Тамо га хтедоше силом одвући у неколико кућа наједном. Код свакога је морао свратити „да га само виде", а на ручак оде код поглавара, општинског кнеза — где се веома изненади кад ту угледа ону црнку са крупним очима коју беше прву упитао које је село. — То беше кнежева јединица. И шта даље причати — ТБумовићу се свиде овде међу припростим људима, дочекаше га изванредно и отац и мати девојчина, и рођаци и други, а највише му се свиде она, јер га посматраше крадом док је са другим разговарао, а чим би се он окретао, њен поглед је клизио доле. Сутрадан Љумовић оде, али следећег дана рано већ стиже својим аеропланом изнад Купинова и поче да се извија. Мотор је пе-

вао песму која је брујала изнад мирних кућа, а Љумовић се осмехивао. Уживање сад беше троструко. Штрецала га је на махове слатка мисао да га одоздо упијају погледом и два црна ока и он би тад удвајао снагу превртања. Мотор се под њим помамљивао. А она, како га је усхићено, удивљено одоздо гледала... Са летења се сада враћао задовољан; мисао се једна гнездила у његовом срцу и грејала га потајно, од ње му било топло и радосно. Сад је још чешће без разлога заустављао другове и започињао разговоре... А онда се тајно верио и тајно оженио. У бежаниском насељу, близу аеродрома, нашла им је њена тазбина стан и сместила их, и Љумовић после службе, тек пред вече, одлазио својима. Како се све беше изменило наједном! Како је све засјало јаче, и земља и небо, како је то необично било просијало сунце... Како је Љумовић био усхићен, насмејан, ведар, пуним грудима удисао ваздух, свакоме гледао право у очи, певушио, звиждукао... Како је све постало лепо, служба лака, људи необично добри, предусретљиви; како му је био мио његов Скромни дом: кућица, башта, коза и маче... И вече, кад је одлазио кући, (јер морао је чекати први мрак па да пође, да га не виде) — како је све у том летњем предвечерју певало песму од најмањих невидљивих цврчака у росној трави, до тамо, чак у бескрај удаљених звезда! Како је све у Љумовићу кликтало кад је ишао, журио пољима, а назирао светиљку своје кућице, прозорчић са лампом око којег надлећу бубице и тамо иза њега — она, два црна ока чекају га... Како је то преслатко и како пуни душу вољом за живот, надом, срећом... IV Једнога јунског јутра, сунце се тек најављивало иза брда — а Љумовић га је из висина свег већ видео — Београд је још спавао кад се он већ при завршетку ловачке школе превртао небом. Акробације су биле изврсне, изводила их је мајсторска рука. До земље је једва допирао бесни хук његовог мотора толико је био високо. Он се био решио тога јутра да опроба колико може да начини „лупинга" и „тоно-а" у једном лету. ...Титрао ое тако аеропланом, отскакао по висинама, заносио се свежином а ударали му у лице: час небо, час сунце, час земља... (то се он превртао главачке, уназад, бацао у страну, како је год зажелео и колико је хтео). Све је струјало око њега; ваздух га се плашио, невидљиви демони су се уклањали. А он се био разиграо. То су били дошли они његови силни простори за којима је некада тако страсно прижељкивао! Каква дивота! Све је под њим мртво, пригњечено, привезано — не дише. Земља, урви-