Opštinske novine

664

Београдске општинске новине

ство, чак и у Београду, почело изживљавати углавном у пејсажу и „натир морт-у". — И тако сте постали првенствено сликар београдског предграђа и околине? — Јесте, то ми је било најближе. Станујући на периферији, а радећи преко целе године, заволео сам та београдска предграђа с њиховим малим присним кућицама. Она су ми постала, и од тада остала, најмилији објект мога сликања кроз тридесет и три године рада. — Тако се зове Ваш албум. Заиста добро погођен наслов? — Наслов је свакако добар, али није мој, већ писца предговора, нашег познатог писца господина Момчила Милошевића, који је као управник Државне штампарије и омогућио да изиђе тај мој албум. — Шта је највише утицало на развитак вашег уметничког стварања? — Шта да вам на то одговорим? Пре свгга, још док сам био у школи настојао сам да што више научим, тј. да савладам занат. Кад сам изишао из школе радио сам, као што вам већ рекох, не што сам хтео, него што сам могао. У почетку сам био чисти импресиониста, као и већина сликара моје генерације. После рата сам ушао у натурализам да ето сада нађем једну средину између та два правца. То је, како ја мислим, што не мора бити тачно, главна карактеристика мога сликарског развоја до данас. Увек сам се трудио да наше мотиве дам онако како сам их осетио; савесно и до крајње мере својих могућности. Ако сам успео да у својим сликама дам и по нешто специфично нашег, верујем да је то само услед таквог схватања уметничког посла, уз претпоставку, дакако, да нисам без талента. — Пратите ли наш савремени ликовни живот и шта мислите о њему? — Не само да га пратим, него шта више, што вам је свакако познато, и живо суделујем у њему.

— Мислио сам да Вас питам како гледате на савремене младе сликаре? — Ја мислим да међу њима има врло даровитих и то не у малом броју. Али они су се развијали у добу у којем се није тражило знање заната шта више кад се сматрало да то знање смета слободном изразу уметничког схватања и осећања. Ја пак верујем да је зиање заната један неоспорни плус, кад се занатом служи као средством што потпунијег изражаја. Свакако, занат не сме да буде циљ. То је јасно. — Нема ли можда по Вашем схватању у таквом третирању уметности извесних веза са кризом уметности? — Ја мислим да нема. Криза уметности је само један део опште кризе која је захватила цео свет, а која је ето довела до ове жалосне кулминације, до овога што се данас око нас догађа. Вредности су се испретурале. После светског рата, кад је све било поремећено, постојала је тенденца да се са лакоћом, на брзину, дође до зараде и афирмације. То, наравно, није могло да остане без одраза и на уметност. А у таквом стању поремећених вредности могли су да се афирмирају и разни антиталенти, као и таленти без савладаног заната. Услед тога су и настале оне многобројне школе, које су, негирајући занат, довеле до невероватних апсурдности у уметности. Али, и то је прошло и сви смо ми сведоци да су се ствари пре неколико година почеле да сређују и да реалне вредности заузимају поново своја места. Али ето, сад је поново дошло ово... Шта ће бити после овог, то ћемо тек видети... ако доживимо. Ту је г. Стевановић застао и замислио се. Замислио сам се и ја. И осетили смо један и други да је, пред страшном визијом оногја што долази, управо анахронизам говорити о неким теоретским питањима ликовне уметности. Звонимир Кулунџић

Књижевни конкурс П1 1) За једно дело из лепе књижевности, без обзира на књижевну врсту и облик (роман, драма, новела, приповетка, еп, збирка песама, књижевни есеј) писано у прози или стиху, са мотивима из београдског живота. Рад не може бити мањи од пет штампаних табака обичне осмине. Награда за ово дело 10.000.— динара. 2) За дело у облику студије, расправе, историографије, социјалних, културних, финансиских, економских, урбанистичких или општекомуналних проблема града Београда. Рад не може бити мањи од пет штампаних табака обичне осмине. Награда за ово дело 6.000.динара. 3) За дело из дечје или омладинске литературе, у прози или стиху. Рад не може бити

итине града Београда мањи од пет штампаних табака обичне осмине. Награда 4.000.— динара. Конкурс је анониман. Рок за примање рукописа је 10 април 1940 године. У оцењивачки суд — жири овога конкурса одређени су за дела под тач. 1) и 3): г.г. д-р Јован Радонић, академик и градски већник, Сима пандуровић, шеф Културног отсека, и госпођа д-р Марија Илић-Агапов, референт Одељка библиотеке и музеја. За дело под тач. 2) г.г. д-р Јован Радонић, Сима Пандуровић и г. Светислав Мародић, секретар Трговачке коморе. Предаја рукописа врши се у канцеларији Културног отсека Општине града Београда, Књегиње Љубице бр. 1/Ш — телефон 26-734.