Opštinske novine

686

Београдске општинске новине

мер како се личном способношћу, честитошћу, марљивошћу, вредноћом и штедњом стичу леп глас и углед. У своме раду показивао је нарочито интересовање за васпитање трговачке омладине. Зато је највећи део своје имовине — кућу, која се састоји од два спрата у улици Карађорђевој бр. 16, — оставио Београдској трговачкој омладини. Сем овога, оставио је: Београдској варошкој болници 50.000 дин., Београдском женском друштву 50.000.дин. да се од прихода удају по две сироте девојке, Београдској општини за сиротињу дин. 30.000, Београдској саборној цркви 30.030 дин., Београдском певачком друштву 15.000 дин., Дому ученика средњих школа 15.030 дин., Друштву „Краљ Дечански" 2000 дин., Цркви Св. Саве 2О0О дин., Српском учитељском друштву 1000 дин. Поред овога Илија Антоновић је оставио велико завештење Београдском университету ради школовања сиромашних студената. Сима Ст. Баша родио се 17-1-1867 год. у Клисури у Јужној Србији. У Београд је дошао 1881 год. Као ученик ступи у радњу Ђорђа Н. Вучо, где је брзо напредовао и после извесног времена успео да дође за члана фирме, а 1903 год. радња пређе и на његово име. Вредан и марљив на послу, стекао је добар глас и лепо имање. Сима је својим тестаментом завештао Београдској трговачкој омладини 100.000 дин., а остали део свога имања Фонду сиромашних ученика Београдског университета и хуманим и просветним установама. Сима Ст. Баша умро је у Београду 21 децембра 1926 год. • Поред ових, својом дарежљивошћу истичу се још и многи други Јужносрбијанци, од којих видно место заузима Милан Димић, индустријалац, родом из Маврова, који је својим знатним прилогом омогућио подизање дома Удружења Јужносрбијанаца у Београду, у Римској улици бр. 2, које такође има културни и хумани задатак. Потребно је напоменути, да се родољубива свест Јужносрбијанаца истицала како на својој родној груди у чувању свога имена и језика, тако и у Престоници, где су са пуно смисла и прегнућа улагали своје снаге за слободу и напредак свога народа. Тако је једном Петру Ичку, првом делегату за спољне посло-| ве Карађорђеве Србије, било пало у део да изврши онако значајну мисију код Порте на признању и формирању наше државе закључењем познатог Ичковог мира 1806 године. Не мања је заслуга браће Трмчевића из Маврова, који су омогућили, отварањем Налет Капије, Карађорђевим усташама 1806 г. да освоје Сава Капију и уђу у варош Београд на св. Андреју. Овом приликом хоћу да нагласим, да су поред људи које сам напред истакао, увек играли улогу у њиховом животу и њихове супруге, као сараднице, како у раду тако и у стварању задужбина. Стога, поред Голуба Ја-

Задужбина Марије и Николе Наумовића, легат њихове кћери Евгеније Н. Кики

нића заузима место и супруга му поч. Босиљка; поред Димитрија Наумовића супруга му Анка; поред Николе Кики супруга му Евгенија, а поред поч. Николе Спасића уважена му супруга Г-ђа Нака Спасић, која и сада узима живо учешће у многим културно-социјалним и хуманим установама у Престоници, где је нарочито запажена њена активност, а која је гајила нарочите симпатије према Јужној Србији, како за живота свога супруга тако и данас. Из овог кратког излагања јасно се види, да је наш народ са Југа активно учествовао -на техничком, културном и политичком подизању наше отаџбине уз сарадњу свих синова њених, јер је Јужносрбијанац увек гле,дао на Београд као на свој Пијемонт. ГБегова су стремљења увек упућена у том правцу. Стога, указујући на ове светле примере националне свести, рада и штедње за добро народа и државе, — пођимо њиховим примером и стварајмо задужбине које ће користити нашем народу. Јер у нашем народу има још врло много да се ради, а приватна иницијатива може да буде од велике користи.*)

*) При обради ове теме служио сам се податцима из Споменице и Летописа Задужбине Николе Спасића и Споменице и Извештаја Београдске трговачке омладине. Трајко Гапић