Opštinske novine

Слике из београдског робовања

703

Деци се допаде њена песма, па сви као једним грлом почеше певати: „Лет, лет, буба-маро, доведи нам Србе!... Лет, лет, буба-маро, доведи нам Србе!"... Старија сестрица брзо им приђе и рече, да ту песму не смеју чути Швабе, јер ће онда да убију буба-мару. И тако су деца, шћућурена под великим џбуном шимшира, тихо певала нову песму буба-мари, коју је добри Бог чуо и примио као најчистију молитву. Срби и у ропству За време нашега робовања под Аустроугарском није се ни мало водило рачуна о нашим празницима. О Духовима теран је свет на кулук, да ради најтеже радове. На други дан Ускрса, уместо коња, вукле су кроз средину Београда слабе жене, Српскиње, тешку пољску кујну. На Петров-дан приђоше ми у школи два најстарија ђака (глуво-нема), и заклањајући уста од друге деце рекоше ми: — Госпођо, данас је дан нашега Краља, ми ћемо да истакнемо српску заставу. — Не, ако Бога знате — викнем преплашено и отворих врата од учионице, да се уверим, да није ко чуо. Све ће нас повешати рекох, — будите паметни, ви знате шта се сме, а шта се не сме. Они се мало сневеселише, а Петар замоли: — Госпођо, молим вас, пустите да развијем заставу у нашем подруму. Метнућемо ону најмању, нико неће видети. Нисам им могла одбити, и ако сам била свесна шта чиним. Зато рекох, да врата добро затворе полугом, и да поред заставе могу остати само толико док изброје полагано до сто. Ову свечаност у част свога Краља Петра одржали су њих четворо у највећој тајности, али да се не би поновило овако што, те вечери сам заставу, увијену око себе, однела својој кући. НајпобоЈшија Никад човек није ближи Богу него кад је у невољи. Онда га се често сећа, помише његово свето име и тражи помоћ његову; похађа цркву и пости. Тако је било и за време робовања. Једнога се дана разговара неколико другарица о томе, а Драгица рече: — Моја баба Тина редовно пости сваку среду и петак. Она каже, да је то добро за напредак наше војске. — А моја баба и деда посте поред среде и петка још и цео божићни и ускршњи пост, рече друга.

Мала Олгица, кћи београдског учитеља, да не би остала иза својих другарица, рече поносно: — Није то ништа; а ми, сви, мрсимо само недељом. Мала Олга можда није знала да их је на тај мученички пост нагнала велика беда у ропству. Богојављенске Љеље наше деце Скупила се дечица па се договарају, шта ће ко пожелети уочи Богојављења. „ја ћу молити Бога да ми се тата што пре врати" — рече једно дете. „А ја ћу молити да ми мама оздрави" — рече друго. „А ја ћу, брате, молити Бога да нам Швабе дају више хлеба". Сва се деца најсмејаше, а мала Радојка рече: „Ја бих пожелела да Београд сутра осване без иједнога Швабе, само кад бих смела да отворим прозор у поноћ". Тајо, буди ми и ти јунак Свршио се српско-бугарски рат 1912—1913 године. Народ се полако враћао својим редовним пословима. „Живима живот, а палима слава" говорило се. У школи је учитељ истицао светле примере јунаштва и пожртвовања, и читао имена изгинулих из њихова села. Једнога дана извео је децу и рођаке изгинулих сељака код стола и говорио им: „Децо, ваши родитељи и ваша браћа дали су своје животе бранећи нашу земљу и свога краља. Они су се храбро борили и јуначки изгинули за наше добро и бољу будућност нашега народа. Изгинули су, њих нема међу нама, али знајте драга децо, да ће њихов спомен вечито живети. Наш велики песник Нзегош каже: „Благо оном, ко довјека живи, имао се рашта и родити." Децо, рецимо им; сви: Слава им! и хвала! Кад је мали Радоје дошао из школе кући, био је врло узбуђен. Затекао је оца запосленог око штале па му је пришао, и не сккидајући торбицу с рамена упитао: „Је ли, Тајо, а зашто ти ниси био у рату као други сељаци? Отац се зачуди оваквом питању, па некако збуњено одговори: — Па... ето, нисмо сви могли отићи. Ја сам тада на прегледу био неспособан, био сам, сине, болестан, па сам остао... Другови ми веле, да су само кукавице о^стале са женама. „Батали, не слушај будале" рече отац љутито и продужи посао, а Радоје оде у кућу.