Opštinske novine

Разговори с београдсиим уметницима и књижевницима

читавој Србији, Јужној Србији, Црној Гори и Приморју. Глишићева палета је одувек била много богатија' од Стевановићеве, тонови живахнији, а контрасти изразитији. Док на Стевановићевим сликама влада претежно суморна, сентиментална атмосфера, из Глишићевих избија много светла, сунца и ваздуха; — могло би се рећи животна радост, управо оптимизам. Док су Стевановића импресионирале понајчешће поједине београдске перифериске кућице, Глишића су импресионирали најразличитији мотиви наше, сликарским мотивима богате, државе; мостови, улази у манастире, делови вароши, горски пропланци, воденице, сеоски путеви, клисуре, улази у пећине, варошки кровови, најразличитији пејсажи, међу шима и убоге сеоске кућице. Из читавог Глишићевог дела се осећа да је он своје мотиве помно тражио и да је нарочиту пажњу посвећивао томе да се не понавља. Нису то неки нарочито блистави и до данас необрађени мотиви, али свако његово платно, особито пејсаж, делује веома пријатно и изазива осећај сличан ономе који се у нама рађа кад неког лепог пролећног дана изиђемо да се прошетамо по природи пуној зеленила, животних сокова и пробуђене радости. Без нарочитог тражења колористичких ефеката, Глишићу редовно успева да на своја платна пренесе ону пребогату симфонију боја нашег пејсажа и да дочара оно битно што наш пејсаж чини лепим, привлачним и нашим. Схватајући тако своје дело и третирајући тако своје сликарске мотиве, Глишић није имао ни потребе ни прилике да много еко периментише и да своје енергије троши у разним модернизмима. Далеко од тога да негира сваку тековину модерног сликарства, он је исто тако далеко да претерано занатским третирањем материјала — цизелаторском техником — делује банално. Услед тога, и ако се на разним његовим делима осећа утицај различитих праваца, иако су рађена разним техничким средствима, ипак им је свима заједничка солидна обрада. Из свих његових дела се осећа да је уметник солидно свладао све битне елементе свог заната. Погрешно би било Драгомира Глишића на силу сврставати у било коју сликарску шко-

Драгомир Глишић не само да спада у ону исту сликарску генерацију у коју спада и Боривоје Стевановић — а о којој је било говора у мом последњем чланку у овом часопису — него се и дата њиховог живота често поклапају. Сам г. Глишић, рекао ми је: — Бора и ја смо заједно прошли кроз цео живот. Ми смо заједно пошли у Кутликову школу, заједно отишли у Минхен, заједно се вратили, заједно ступили у службу и заједно — истим указом — смо пензионисани. Али у свом уметничком раду Драгомир Глишић и Боривоје Стевановић се осетно разилазе. Док је Стевановић најизразитији сликар убогих мотива београдске периферије, Гли шић никада није сликарски обликовао ни један београдски мотив. Не задовољавајући се тако блиским мотивима, он их је тражио по