Opštinske novine

Сликар Драгомир Глишић

711

развоја, тако то исто нисам ни теоретски. Модерна уметност има својих историјских заслуга у еволуцији уметничког изражаја; то се најбоље види из дела великих светских мајстора, који су, успут речено, веома ретки. Свакако се не може рећи да Сезан није велики уметник. Или Матиз, или Ван-Гог, или Роден. Али не можемо ради тога што су тако велики мајстори били модернисти сваког модернисту прогласити за великог мајстора, Битна разлика, дакако поред талента је у томе што су Ван-Гог, Сезан или Роден, добро савладали занат, не мање добро, од неког академског мајстора, па су лако могли да се изражавају на нове начине, и да у своје радове уносе све позитивне елементе академског знања. Али наши модернисти не само да немају тог знања, него су, што више, махом модерни само зато што га немају; само зато што уопште немају нити воље нити способности да га савладају; дакако, све то под претпоставком да се ради о стварним талентима. Али оставимо то, то су питања која треба да реше критичари, а ја сам сликар. — Али ви, ако сам вас добро разумео немате поверења ни у наше критичаре? — Посве сте ме добро разумели. Нажалост, ми заиста немамо солидних уметничких критичара. Пре рата смо и имали по неког критичара који се могао да попне на висину објективности и из чије је критике уметник могао да извуче и неке користи. Али данас тога нажалост више нема. Данас се код нас критике пишу не само неупућено, него шта више и необјективно, злонамерно, лично. Али оставимо и то на страну. То свакако нема онај значај, који се томе приписује. Ето ја знам по себи и по многим својим колега1м)а. Кад су нас највише грдили, онда смо на и3;ложбама имали највише успеха; и моралног и материјалног. А тиме је уједно прекинутја и свака дискусија о том проблему. С уметности, разговор, посве природно, скреће и на приватан, живот уметников. Г. Глишић о томе говори сасвим отворено, као да прича неком старом пријатељу с којим је негда много друговао и с којим се - није дуго видео: — На садањи свој живот не бих се могао потужити. Апстрахујући ратне грозоте и друге потресе које сам проживео у млађим годинама, мој је живот у мужевним годинама

Драгомир Глишић: Мотив из оиолине Хомоља

и сада у старости сасвим сретан. У политику се нисам никада активно мешао. Раније сам припадао радикалној партији, али само идеолошки. У служби сам нормално напредовао и као миран човек увек гледао своја посла и своју кућу. Без великих претензија и у животу и у уметности, ја сам ето данас, кад направим биланс свог рада и живота, задовољан: задовољан како с оним што сам постигао у уметности, тако и с оним што сам постигао у животу. Што се тиче мог приватног живота и он је текао не само нормално, него и сретно. Имам троје деце — две кћери и једног сина, и могу се похвалити да су заиста добра. Син ми је капетан II класе, артилерац. Исто ме је тако и жена одувек разумевала — и као мужа и као уметника. А то је свакако један од најважнијих услова за несметани уметнички рад. Јер кад човек-уметник живи у браку са женом која не разуме шта је уметност, онда се или такав брак заиста мора да претвори у неподношљив терет. или уметност мора уступити место брачном миру. Сада пак радим више него икада раније. Док су раније мој слободни уметкички замах спречавале наставничке дужности и бриге око подизања деце и одржавања куће, данас све своје слободно време могу да посветим уметности. Све што данас радим, радим без брига и без трзавица — из чисто уметничких побуда. Звонимир Кудунџић