Opštinske novine

6*

Витка код Трбцке

717

положај и да топовском ватром спрече пролаз турској војсци. Турска војска на челу с великим везиром у путу још пре зоре сазнала је из уста похватаних непријатељевих језика доведених заједно с достављеним му отсеченим главама, да се је маршал Валис утврдио (код Гроцке) иза чарку-фелећ званих гвоздених препрека и да је с осамдесет хиљада „оклспника" извршио ноћни напад на логор турске претходнице, нашто се је ова главна турска војска на челу са својим сердаром и свечевом заставом, као метеор за кога не постоје препреке, сручила на бојно поље. Велики везир је за цело време битке остао у центру своје војске. Турска коњица и пешадија јуришале су без заклона више пута на утврђене непријатељске положаје. Битка је трајала од седмога часа споменуте ноћи па целога дана све до у ноћ. Губитци ћесареваца у овој битци су преко двадесет хиљада погинулих и око десет хиљада заробљених. Поред тога, изгинуло је и преко три стотине неверничких истакнутих официра и седам знаменитих генерала. Осим ових неколико је генерала успело да са задобивеним ранама умакну с бојишта. На бојишту је нађено и преко хиљаду непријатељских рањеника. Страшан положај у који је непријатељ био доспео, налагао му или да бежи или да буде заробљен. Али пошто је у његовим редовима био завладао прави хаос, он на то за видела није смео ни да помисли, јер би у том случају и остатак његове војске изгинуо или би био заробљен. Истом кад је мрак пао користили су се њиме и побегли с циљем да се дограбе својих дубоких ровова под Београдом, који су се протезали од реке до реке. Наши губитци, избројани, износили су хиљаду и три стотине мртвих и рањених. Сердар је наградио ратнике према градацији њихових положаја па су и Али паша, румелиски валија, као и његов друг Мемиш паша, одликовани самурским ћурковима. Велики везир задржао се је још два дана на бојипггу, нарочито зато да превије рањенике. Кад су ћесаревци приметили да се је турска војска улогорила код Вишњице, која је удаљена сат и по од Београда, нису имали ни толико храбрости да се задрже ни у утврдама београдским него су „отпловили у правЦу темишварског поља". Осамнаестог истог месеца, у недељу 1 ' 1 ), пред ићиндију турска је војска напустила Вишњицу и побола своје заставе на ровове које деле Београд од копна. Центар опсадне линије заузео је јањичарски ага, десно крило до Дунава загарџи-баша 10 ), 14 ) Недеља је 19 истога месеца. 15 ) Загарџи-баша је старешина једног јањичарског одреда. Значи главни псар. Његова је дужност била и то да са султаном иде у лов а његови по■чоНници у том случају водили су загаре.

а лево самсонџи-баша 1и ), сваки са својим трупама и започели с копањем метериза. Запоседнут је исто тако и цео Врачар, који ее налази на супротној страни тврђаве. Сутрадан почело је бомбардовање топовима великог и малог калибра. После неколико дана стигао је под Београд и Али паша босански валија и бивши велики везир, с војском од преко двадесет хиљада босанских јунака. Али паша је одређен да заједно с Мемиш пашом, сераскером оршавске стране, и трупама дијарибекирског вилајета опседне Београд преко Дунава са северне стране. Три горостасне јединице ћесарске флоте, од оних које су биле постављене у кланцу код Гроцке и које су се после битке вратиле уз Дунав, пристале су уз панчевачку обалу где су их опколиле турске убојне лађа и спалиле их својом убојном ватром, са свим оружјем и свом муницијом на њима. Од посаде заробљено је четири стотине људи док су се остали подавили. Овај грозни догађај поразно је деловао на опсађене тако да су се решили да путем мира предају тврђаву како би спасили своје животе и имовину. На молбу ћесарског царства, која је кроз две године више пута понављана, посредовао је за мир посланик француског краља па је по истој ствари од стране ћесареваца приспео у турски војни логор и генерал Најперг с овлашћењем да закључи мир. Он је преговарао с двојицом турских делегата па је мир коначно закључен и потписан тридесет и седмог дана опсаде у уторник двадесет и седмог џемадил-евела (1-1Х-1739), којим је турској повраћен Београд као и њему припадајући Рам („Ихрам"), Смедерево и Шабац те преко тридесет градова и паланака, заједно с њима припадајућим подручјима на босанској крајини, које је непријатељ био пре више од двадесет година заузео. После тога, на трећег џамадил-ахира (7IX) постављен је Али паша, румелиски валија, на положај београдског сераскера који се је настанио у „Александровом дому у тврђави". Нзему је стављено у дужност да води бригу о коначном испражњењу Београда и осталога. Пошто су успостављени сви одреди градске посаде и преставници цивилних власти, X. Мехмед паша је тринаестог истог меоеца (17-1Х-1739) напустио врачарско поље и заједно с војском отпутовао у престоницу." Муниф је своју фетхију завршио са осамдесет и осам стихова у којима је опевао битку и остало.

16 ) Исто тако старешина једнога одреда јањичарске војске и главни псар самсова, керова који су употребљавани у лову на медведе.