Opštinske novine
Књижевни ДоДатаН
0Син кагкетаиа Петровмћа, бранмоца Београда — Наставак —
ГЛАВА XIII Под дипама Јачи и душевно смиренији вратио се дечак са логоровања, а нека, иако ничим неоправдана нада да ће пронаћи родитеље, стала му се јављати у срцу. Приближавала се јесен, а с њом и почетак школске године. Породица Јовановић опет је била окупљена у својој лепој кући у Баба Вишшиној улици. Дивне вечери и ноћи које су наступиле задржавале су децу све чешће и све дуже у башти. Најрадије су седели испод велике старе липе. Понекад су разговарали, а понекад ћутали. Дечак је волео да проматра како сунце на заласку баца своје зраке, које су приметно бивале све косије, по коси и лицу његове пријатељице. Она два три дана у логору, као и време пробављено на Брду, дали су њеном лицу лак бакарни одраз. Румено небо, које се поткрадало кроз грање липа, давало је том бакарном лицу нарочиту драж. Изгледало је као да је и порасла за то кратко време. Под свим овим утисцима, ни сам не знајући како, дечак је почео писати песме. Били су то у почетку стихови пуни романтике, али писани са смислом, са правим и истинским осећањем. Девојчица је била главни предмет његових инспирација, али је у тим песмама звонила и притајена туга за далеком земљом где се родио, коју није познавао, за родитељима, за оцем, за мајком Ковао је најчудноватије планове. Бисенији, којој је све испричао што је знао о мајци, о оним нејасним сећањима која су очито била везана за оца, о деди, о имању и крају где ое родио, о селу Марије Фјодоровне, — причао је и ове своје садашње снове. Деци је изгледало све могуће. То је право и лепота младости да не рачуна са могућностима, да подједнако живи у свету иреалном, као и у свету реалном! Све је могуће кад је неко !М шеснаест година!? Девојчица му је причала своје прве немире, своје прве сумње, своје прве носталгичне, често врло тешко разумљиве чежње и стремљења. У њој се нешто будило и расло, наступале су неке плиме и осеке, које су по још детињем лицу просуле прве меланхоличне сенке. Инстинктивно наклоњена ономе што је лепо, Бисенија је умела, и што се њене спољашности и њеног начина одевања тиче, да одржава ону хармонију која тако пријатно
делује на свачије око, а нарочито на око дечака за ког је она била најлепша девојчица на свету. Једне вечери, кад су звезде тако лепо сјале на вебу, а месец тек што се појавио, дечак, који је већ седео под липом, угледао је како је Бисенија отворила кућна врата и како му се полако приближује. Имала је на себи лаку белу хаљину, која је била нешто дужа него што је редовно носила. Коса јој је била распуштена и у увојцима падала по раменима. Личила је на неку малу визију благости, од које ће ноћ бити још лепша, а сјај звезда још чишћи и заноснији. — Сутра почиње школа, рекла је, седајући поред дечака и стављајући своју малу руку у удубљење у липи, које су они у шали називали својом „тајном кутијом за писма". — Да, одговорио је Саша, још увек под утиском те визије, — али ја намеравам одмах после првог часа да одем у уред инжењеру Шчербачову. Он ме је још пре него што смо били у логору звао да видим радове на обнови кула и пролаза у Горњем и Доњем граду. Деца су често скупа обилазила Калемегдан и дивила се новим променама које су тамо из дана у дан настајале, али овај пут Бисенија није могла тамо са Сашом; не би било згодно да она, као девојчица, иде у уред где су сами мушкарци. Бар тако је Саша мислио. Бог зна би ли то и родитељима било право. Бисенија се с тим сложила, а онда је, још увек држећи руку на истом месту, сасвим тихо рекла: — Не знам, да ли да ти кажем?! Ноћас ми се у сну јавила твоја мама. Била је ванредно лепа. Стала је поред мене и погледала ме. Кад сам ја хтела да нешто кажем, она се брзо сагла и пољубила ме у чело, а затим је ишчезла. Девојчица је последње речи изрекла скоро шапатом. Дечак је гледао. Како јој је био захвалан! Зар то није био неки предзнак, зар то није потврђивало ону наду која му се будила у срцу и била све јаснија откад су се вратили из логора. Ништа не говорећи и ништа не намеравајући, дечак је ставио своју руку на руку девојчице која је почивала у удубљењу њихове велике липе. Шта се догодило?! Јесу ли то звезде пале с неба?... И девојчици и дечаку учинило се да је цела башта засјала неком нарочитом светлошћу, да су их ситне сјајне звезде наједанпут обасуле и да чују неку неизмерно слатку и