Opštinske novine

110

Београдске олштинеке новине

никаквих података, поново васкрсне стара тврђава коју су рушили и зидали и Келти, и Римљани, и Византинци, и стари Словени, и Бугари, и Турци, и Срби, и Аустријанци , где се један одбранбени систем, једна врста ратне архитектург надовезивала на другу и међусобно испреплитала. — Хипотеза у науци, то је исто што поезија у бајци, то је чаролија читавог костура — говорили су они свом огорченом опоненту. Највећи је спор изазвала висока потковичаста кула над мостом преко ког се, недалеко од добро познатих „Јакшићевих кула", које се уздижу изнад цркве Ружице, иде у најгорњи део Града. То је оно место где и сад на улазу стоји војник, чува стражу, опомињући тако да је пролаз тим путем забрањен. Кад се приступило обнови ове куле, она је била скоро у рушевинама. Како да се одреди њена висина, тачан изглед?!.... Високи црномањасти инжењер тврдио је да се не би смело ићи даље од највишег очуваног зида куле; два пријатеља, инжењери Шчербачов и Голубовић, тврдили су да већ и сама логика, на коју се црномањасти инжењер иначе толико позивао, јасно упућује на то да је стара кула морала бити бар за још један спрат виша, јер је време и од овог највишег очуваног зида нешто порушило. На крају је спорно питање решено тако да су рад обуставили чим је био завршен трећи спрат. Консоле, које су без страха постављене на Небојши, јер је Небојша приликом обнове била добрим делом очувана, — нису постављане, а према томе ни кула завршена. Чекало се да се пронађу сигурнији подаци, како би се проблем што тачније решио. Онај мост преко ког се сад прилази лепим „Јакшићевим кулама" изнад цркве Ружице такође је изазвао дискусију. Пре него што су започели радови на обнови овога моста, кулама се прилазило преко огромног насипа, док је цео ров био скоро сав затрпан земљом, камењем и разним отпацима. Док су једни инжењери тврдили да ће се веома тешко установити како је мост првобитно изгледао, два млада пријатеља били су мишљења да ће марљиво проучавање, брижљиво раскопавање донети повољне резултате и дати кључ за решење проблема. Тако је и било. Кад је отстрањена главна маса камења која је лежала око насипа, указали су се остаци старих стубова, преко којих је некад мост био изграђен. Касније је тачно по томе извршена обнова и стубова и моста на њему. Овако обновљен, с очишћеним рововима испод њега, с импозантним кулама и степеницама које су водиле на куле, као и с оним огромним дугачким зидом у залеђу поред ког се скоро цело време иде Калемегданом док се до моста не дође, — створили су слику која

је оба инжењера испунила дубоким заносом и одушевила их за даљи рад. Кад год су стајали на мосту, или пролазили према цркви Ружици, осећали су се поносни као неко ко је из земље извадио закопано благо. Једно питање ипак је остало сасвим нерешено. То је оно у чему се инжењери нису никад сложили. Питање тајних пролаза, проучавање целокупног земљишта у Доњем и Горњем Граду, као и на самом Калемегдану. А питање је било веома важно по целокупну прошлост старог Београда, јер је у себи скривало одговор: да ли се што налази под земљом на овом старом историјском месту, има ли тамо каквих тајних пролаза, да ли би се могли открити трагови каквих зграда, пронаћи какви предмети Ту је била отворена могућност за најсмелије комбинације и хипотезе. Неки тајанствени археолог тврдио је да зна место у Горњем Граду под којим се налази стари друидски храм још из оних времена кад су у трећем веку пре Христа у Београду становали Келти. „Храм је пун драгоцености", тврдио је он, али тајну своју није хтео ником открити док му се не осигура могућност несметаног рада и не зајамчи да ће половина од свих драгоцености, које се приликом копања пронађу, — њему припасти Ова прича учинила се свима и сувише фантастична, на њу скоро нико није обратио пажњу, као ни на тајанственог археолога. Само Саша, који је све то слушао, и који се и сам лично упознао с овим археологом, по читаве сате је о свему том размишљао. Њему незнанчева прича није изгледала тако чудновата и немогућа. Уосталом, занешени археолог говорио је пред дечаком далеко убедљивије, него што му је то било могуће пред неповерљивим колегама. Тајанствени археолог се радовао да га бар неко слуша. Али је и Саша наскоро на њега сасвим заборавио, јер је једно посебно питање, питање обнове старог Римског бунара, заузело сву његову пажњу. Нико то дечаку није могао замерити, па није му то замерио ни тајанствени археолог. Храм о ком му је он говорио био је још под земљом, а стари Римски бунар је био ту, на дохват, мамио и дражио фантазију и оним што се о њему већ знало, као и оним што се наслућивало. Тако је Саша с највећим интересом пратио све радове који су предузимани у циљу да се тајанствени Бунар учини приступачним за публику, док га је у исто време све више занимало питање старих легенди о тајним ходницима који из Римског бунара воде до нивоа Саве. — С легендом се почиње, — мислио је дечак, али и легенда мора да се на нечем оснива. Једна комбинација ређала се за другом, једна смелија од друге. — Ако тајни пролази вежу Бунар са Савом, можда га исто тако неки тајанствени пролаз веже с Дунавом Кад је инжењер Шчербачов упознао Сашу и с на-