Opštinske novine

128

Београдске општинске новине

С. Роксандић: ,,Играчица" — Бронза из 1933 г. (У Музеју Кнеза Павла). године упућује у тзв. „компонир-класу". Ту је већ имао потпуну слободу рада, тј. имао је права да сам бира теме и моделе и да их слободно обрађује. После разних мањих скица и студија Роксандић ту изграђује дефинитивну идеју свог чувеног „Роба". Радећи на њему око пола године, успева му, иако је то био први његов самостални рад, да да дело које је изазваизненађење код његових професора, који му у то име признају и највишу оцену, а код његових земљака право одушевљење. Српске новине и књижевни часописи оног доба писали су много о том догађају. Часопис „Искра" (број 8 за 1898 г.) донео је репродукцију тог дела, краћи чланак о Роксандићу уз изјаву академика Михајла Валтеровића, — који је видео то дело кад је пренесено у Београд 1898 г. и уредништву „Искре" дао своју изјаву, — и овећу песму Андре Гавриловића инспирисану тим делом: „Хоћу да живим (Уза слику Роб)". Михајло Валтеровић је у својој изјави, у пози старог академика, ре-

као: „Роксандићев „Роб" подобан је да гледаоцу створи уживање што му занима и ум и срце; што му отвара моћ да у мртвом 1 градиву опази и сазна знаке живота, те да их и оживи маштом и осећајима својим:; што му души даје повода и маха да се, свесна обмане, креће између привидности и истине, уносећи у мртви створ свога живота." А Јован Дучић је то дело назвао: „једним триумфалним ђачким почетком које наговештава доцнијег савесног техничара и песника напора, песника снаге." Пошто се по, академским правилима и обичајима, онај ученик који једном самостално изврши рад на већој композицији, тако да постигне највишу оцену, сматра за апсолвента, то је уједно значило да је и Симеон Роксандић завршио своје академске студије. Али, и поред тако лепих успеха, он није желео да прекида студије. Његова је жеља била да настави рад у Минхену, јер је био свестан да има још много тога што треба да учи и научи. Међутим, то му није успело, ни поред најбоље воље. Стипендија, која му је била додељена од „Управе српских фондова" у Новом Саду, пресушила је по завршетку прве године студија у Минхену, а исто тако и једнократна помоћ „Одјела за богоштовље и наштаву" хрватске банске владе у Загребу, у висини од 600 круна. Роксандић није од оних људи које кроз живот прати срећа и који се знају прогурати. Он је у свом животу имао много горких часова и — година; где су га гурнули он је мирно и без роптања остајао вршећи наметнуте му дужности. Његов поштовалац, наш познати вајар Сретен Стојановић, који је имао више прилике да га боље упозна него што сам то имао ја пишући о њему у „Мисли" (Бр. 3—4 за 1928 год.) рекао је: „Ваљда нема нигде тежег случаја од његовог и нигде јаснијег доказа о небризи за уметност и нигде теже жртве од оне коју је поднео Сима Роксандић". Али, изгледа да је баш у то време, на прагу живота, срећа према њему била најсвирепија. Док се за његове другове Хрвате — Франгеша, Валдеца, Тишова, Бужана и Ауера — побринуо тадањи „Одјелни предстојник за богоштовље и наставу" при аутономној хрватској банској влади у Загребу (у ствари аутономни хрватски министар просвете), високообразовани Исо Кршњави, — Сима Роксандић је био препуштен самоме себи. Док су његове колеге, заслугом Кршњавог, добили места по гимназијама и плату, али истовремено и ослобођење од рада, да би се могли што потпуније посветити својој уметности, — и бесплатне атељее у Илици на месту где се сада налази „Уметничка академија" у Загребу, — Роксандићу нико није пружио ни најосновније услове за уметничко стварање. Он је остао у Минхену, ве-