Opštinske novine

Г рафичар Љувомир Иванови^

221

Љуба Ивановић:

„Моја жена" — Цртеж из 1923 г. Код аутора

Нарочито је много таквих цртежа Ивановић радио у Паризу. Али нигде у тим цртежима он није дао од себе онолико и онако као у својим пејзажима и мотивима из свих крајева наше државе, изузев Словеначке и Хрватске. Леп број пејсажа и мотива донео је Ивановић и из иностранства; највише из Париза; управо из старог Париза. Боравећи 1910 године у малом селу Темска на Нишави код Пирота, њега је први пут у потпуности окупирала живописност и „изумирућа" романтика пејзажа јужне Србије и он се бацио на рад пуним одушевљењем. Ту је нашао себе и свој израз и од тада је сваке године путовао по разним деловима наше државе, али највише по Јужној Србији. Живећи стално у Београду радио је много и мотиве из старог Београда, али ти се налазе или по приватним колекцијама, или с.у пропали. Обилазећи око тридесет година железницом, бродовима, чезама, пампурачом, на коњу и мазги, чамцем и пешке разне крајеве наше државе, он је обишао: Скопље, Старо Нагоричано, Кратово, Кочане, Злетово, Бзрово, Битољ, Охрид, Звечан, Тетово, Пећ, Приштину, Штип, Кичево, Призрен, Пријепоље, Криву Паланку, Љуботен, Нереси, Буковичку Бању, Аранђеловац, Врњце, Тополу, Свету Гору, — Шибеник, Сплит, Дубровник, и Рсан, Сењ, Книн, Чајниче, Фочу, Горњи Ва-

куф, Будву, Нови Пазар, Тузлу, Коњиц, Подгорицу, Колашин, Беране, Андријевицу, Прилике, Јајце, Бања Ауку, Нови Пазар, Маглај, Лијевно, Кладањ... итд... У свим тим крајевима Ивановић се одушевљавао првенствено архитектонским мотивима, које нагриза зуб времена, и који полако али сигурно одлазе у неповрат. Он је стајао пред тим остацима остатака старе наше славе и романтике и у снажном лирском настројењу, управо у побожном надахнућу, певао у цртежу песме задужбинама, црквама ч домовима дедова и прадедова наших, као речима неки старији хрватски песник чије сам име заборавио а чије сам стихове учио још у основној школи. Ти стихови су ми се, у доста мутном сећању, задржали овако: Стари доме оца мога, Стари доме дједа мога. Мио ми је сваки кутак, Сваки камен прага мога.

Певајући тако оловком, једноставно, неиаметљиво и простосрдачно — исто онако као што певају сеоске девојке које не знају ни за ноте ни за хармонизацију, али које у песму уливају све трептаје своје уздрхтале, растужене, раздрагане и чезнутљиве душе, Ивановић је на својим цртежима заустављао зуб времена и спасавао за будућа поколења изгледе српских старина, да им још дуго и топло говоре о прошлости давној. И кад једног дана нестане те старине, као што пред нашим очима свакодневно постепено и неповратно нестаје стари Београд, будућа поколења, — која ће бити несумњиво још реалнија него што смо ми, и тешко да ће зажалити за оним временима кад су њихови прадедови, дедови и очеви становали под трошним крововима од шиндре и сламе, — ипак ће затрептати пред поезијом која зрачи из Ивановићевих цртежа, а која ће говорити њима исто онако као што говори данас нама. И кад цивилизација — мање-више — збрише све те руине, пред очима тих будућих поколења, из Ивановићевих дела и његових албума, ређаће се елементи читаве једне живописне романтике: стари градови, манастири, задужбине, куле, тулбета, сахат-куле, манастири и сеоски ентерјери, чардаци, чаршије, сеоске и паланачке кафане, млинови, пекарнице, дућани, општинске зграде, старе улице, капије, чесме, рибарнице, доксати, дивани, мостови, развалине старих кућа и тврђава, старе куће с њиховим авлијама, шталама, бунарима, аркадама и спољним степеницама, итд... итд... И та будућа поколења ће несумњиво, бар за моменат, зажалити за романтиком и живописношћу те прошлости, која можда и неће бити тако далека. Ивановић није једини који је са љубављу и побожношћу радио те мотиве, али је исти-