Opštinske novine

224

Београдске општинске новине

ра Вагнера, где остаје даљње три године, т.ј, до завршетка школовања 1909 године. За време студија на Академији показивао је такође веома лепе успехе, тако да је три пута добио писмену похвалницу, а на крају студија „Академску медаљу", која је од српских уметника пре њега додељена још једино Ђоки Крстићу. Као и сви српски, хрватски и словеначки уметници, који су се у то доба налазили на студијама у Минхену — Михајло Миловановић, Бранко Поповић, Христифор Црниловић, Владимир Бецић, Јозо Рачић, Мирослав Краљевић, Матеј Штернен, и други — и Љуба Ивановић је посећивао чувену Ажбеову приватну сликарску школу. Али баш у то доба, при крају Ивановићевих сликарских студија, Минхен је почео да губи свој уметнички ореол и да долази у сенку Париза, који је постајао све поивлачнија тачка за младе уметнике из читавог света. Млади су почели да све више имитују Бонара, Вијара, Сера, Ван-Гога, Сезана и друге француске модернисте, а „Стари" су аеснели и грмели против „француских којештарија". Један од претставника „Старих" — професор Академије Хакл — тврдио је, шта више, да би требало да полиција студентима и ђацима забрани приступ на такве изложбе. Понесен том струјом, и Ивановић се зажелео Париза. Упутио је молбу Министарству Привреде да му одобри да пређе у Париз. Решење молбе је брзо стигло, али је у њему стајало да ће му се то дозволити, ако пре тога начини неку значајну национално-историску композицију. Ивановић је то одбио, јер је сматрао да сликара у његовом послу као и сваког уметника — треба и мора да воде само воља, таленат и инспирација. Наравно да ни Министарство привреде није попустило и тако Ивановић није тада отишао у Париз. Студије је завршио у Минхену 1909 године. Али свестан да се уметник кроз цео живот мора да усавршава и да много, веома много учи, гледа и види, он је скоро сваке године потом налазио времена, средства и начина да оде у понеки велики европски уметнички центар. Највише је одлазио у Париз (пет пута) и тамо се највише задржавао и највише радио. Посећивао је и Праг, Берлин, Беч, Келн, Лајпциг, Дрезден, Салцбург, итд. Не одвајајући се од блока и оловке са свих тих путовања он је редовно доносио читаве колекције интересантних и вредних дела. После студија у Минхену вратио се у домовину и исте (1909) године постављен је за гимназиског наставника цртања, али га пријатељи и бивши професори — Риста Вукановић, Ђока Јовановић и Марко Мурат изаберу за наставника за акт на уметничкој школи, а избор потврди и Министарство просвете. Тако Лзуба Ивановић, пет година по-

што је напустио школске клупе „Српске цртачке и сликарске школе", постаје у тој истој школи наставник. На том положају остаје све до данас, пуних тридесет година, изводећи на пут неколико сликарских генерација. Прошле године је изабран за професора графике на новооснованој „Уметничкој академији" у Београду, али Министарство просвете тај избор није потврђивало све до пре месец дана. Кад се данас говори или пише о Љубомиру Ивановићу третира га се искључиво као графичара који је поред цртежа радио и дрворезе, линорезе и бакрописе. Губи се из вида, или се уопште и не зна, да је он скоро десет година радио и уљем, и то портрете, ентерјере, мртве природе, фигуре и мање композиције. Интересантно је да уљем није радио ни један пејзаж. Уметник рачуна да се сачувало око педесетак таквих радова у разним крајевима државе, по приватним колекцијама. Сам уметник је сачувао само један мали ентерјер у колориту који на први поглед одаје минхенског ђака.

Љуба Ивановић: Хотел „Маврови Ханови" у Скопљу —• Дрворез

Ивановић је први пут излагао на великој „Југословенској изложби" 1094 године, која је била приређена приликом крунисања краља Петра 1, а одонда је излагао на свима изложбама „Ладе", чији је и оснивач, и на многим другим изложбама у Београду и унутрашњости. Прву своју колективну изложбу приредио је 1919 године, а последњу, осамнаесту по реду, приредили су његови пријатељи крајем ггрошле године. Суделовао је и на многим изложбама у иностранству, где су његова дела увек свраћала на себе пажњу публике и критичара. У иностранству је приредио следеће изложбз: 1914 године суделовао на изложби Југословенских уметника, у Паризу; 1920 године излагао у паришком Салону; 1921 године излагао у истом Салону; 1924 године суделовао на „Интернационалној изложби" у Барселони; 1925 године суделовао на великој