Opštinske novine

Графичар Љубомир Иванови^

227

Љуба Ивановић: Улица у Скопљу. — Цртеж из 1921 г. — Приватна колекција

рама и резбаријама; заиста је вредно дивљења оно стрпљење с којим су израђена та мала ремек-дела прастаре српске кујунџиске вештине. Ту је око двадесет колана (појасева) и око три стотине понџи (копчи, шнала) за појасеве, од којих многе потичу несумњиво и од оних витезова који су гинули на Косову равном. Ту је и једно седло сребром оковано из седамнаестог века, неколико кадионица, читава кутија прстеша од злата, сребра, рога, аметиста; око двестотине наушница, сто гривни, неколико дивних ножева, педесетак сталака за ибрике, око шездесет накита за женске груди, двадесетак кутијица за православне иконице и католичке амајлије (од којих неке заједно с иконицама или амајлијицама), турске и српске средњевековне књиге, па чак и једна сребрна кутија с моштима некога свеца. Нарочиту пажњу привлаче два средњевековна црквена клишета из осамнаестога века израђена на крушковом дрвету. Све то тако скупљено с много љубави и одушевљења, зналачки класификовано, пажљиво нумерисано, регистровано и описано све то претставља једну дивну колекцију, неоцењиве вредности, какву још нигде нисам ви-

део. То је једна колекција од вредности због које српски народ може бити поносан и за коју дугује велику и трајну захвалност Љуби Ивановићу. То су све предмети које данас, сигурно, нико више не би могао да скупи у толиком броју. То су, у најпотпунијем смислу тих речи, „остаци остатака" старе српске славе, моћи и средњевековне културе. О свем том уметничком, историском и етнографском богатству могло би се говорити много и много — и вероватно ће се једном неко наћи и за то. И г. Ивановић и његова веома симпатична госпођа, која претставља заиста даму у најпотпунијем и најплеменитијем смислу те речи, показују ми предмет по предмет затрпавајући ми руке увек новим и новим интерересантним предметима. Они то раде с уживањем пасионираних колекционара који у једној ствари уживају и увек на њој проналазе нешто ново, иако су је имали у руци већ стотину и више пута. На моју примедбу да би то све комплетно требало понудити неком нашем музеју, г. Ивановић је само уморно одмахнуо руком: — Били су код мене два пута неки Американци и хтели су да то све откупе, али ја ни не помишљам на то да дозволим да све то оде из наше земље. То је стварао наш народ кроз векове, то је његово и то треба да остане његово. А наши музеји...? Знате и сами они за то немају буџетских могућности. Било је заиста право задовољство превртати по тим стварима из којих избијају векови. Г. Ивановић, који се са њима саживео, спреман је одмах да о свакој исприча читаву малу историју. Нзегова госпођа исто тако. Преврћемо турске и наше књиге, повезане у чврсте кожне повезе и илустроване колорисаним цртежима и орнаментима. Поједине странице из тих књига су читава ремекдела миниатурног сликарства, а боје и злато на тим сликама сачувало је свежину и живописност као да су рађене јуче, а не пре петсто и више година. Папир је већ нагризао зуб времена, али слике се држе.

Једна ђачка сликарска екскурзија на челу с г. Љубом Ивановићем 1925 г. на Охридском Језеру 7*