Opštinske novine

Прилози за историју Београда

Миша Анастасијевић као политичар

Мајор Миша, више познат под именом „Капетан Миша", 1 ) био је не само генијалан трговац, велики богаташ и велики српски добротвор, него и политичар. Свето-Андрејска скупштина 1858 г. која је скоро сва била састављена од присталица Обреновића, изабрала га је за свога претседника. Томе су вероватно допринели: његов углед у друштву, богатство и интимне, пријатељске и сродничке везе са Гарашанином и Вучићем. Васа Гарашанин био му је зет. На венчању Мишине кћери Анке са Рајом Дамњановићем, Вучић је кумовао. Пријатељство између та три човека Мише, Илије Гарашанина и Вучића — било је врло добро познато и приписиване су му задње намере. Нјихови противници протурали су гласове како њих тројица хоће да сву власт у Србији узму у своје руке и зато су их називали кајмакамцима. Миша такве намере сигурно није имао. Нзегови толико разгранати послови нису му допуштали да се сав посвети политици. Он се њом узгред бавио: из пријатељских веза са Гарашанином и Вучићем и донде докле је сматрао да свог зета Ђорђа Карађорђевића може попети на српски престо. Чим су му те наде пропале, он је напустио Србију и отишао у Румунију на своје спахилуке. Мишине пријатељске везе са Вучићем потичу још из оног времена кад је са кнезом Милошем био ортак у трговини сољу. Те везе још више су биле појачане кад се Миша 1842 г. стално настанио у Београду. Нема никаквих трагова да је Миша учествовао, или бар био симпатизер, у оним бурним догађајима од 1839 до 1843, у којима је Вучић био главни фактор. Миша је, као што ће се даље видети, улагао много труда да се Вучић врати из изгнанства. Одмах, после избора кнеза Александра за владара, Русија и Турска су захтевале да се Вучић и Аврам Петронијевић удаље из Србије. Кад је кнез Александар и на поновном избору, а на Скупштини 15 јунз 1843 у Топчидеру, осигурао себи престо, Русија и Турска су наставиле енергично да траже да се Вучић и Аврам уклоне из Србије.

*) Стари људи и данас стару зграду Универзитета називају „Капетан Мишиним зданијем."

Барон Ливен, изасланик руског цара, дошао је на Скупштину која је 28 јула 1843 држала седнице у Крагујевцу и ту поновио исти захтев. Више се није имало куд. Вучић и Аврам напустили су Србију 6 августа 1843 и отишли у Видин. Баш у то доба Мишин јединац син озбиљно се разболео и у б години живота умро 18 августа 1843. Да је Миша још тада био знаменита личност види се из тога што је на погребу његовог сина лично учествовао и митрополит Петар, који је нарочито за то дошао из Крагујевца. По одласку Вучића и Аврама настаје Мишина акција да се они врате. У Државној архиви налази се једно писмо Мишино које гласи: Београд, 15 марта 1844 Његовом високородију полковнику и каваљеру Томи Вучићу —Перишићу Свиштов „Ови дана улучивпги прилику био сам код руског конзула Данилевског и поред доугог разговора, јавио сам истоме да сам ваше писмо скоро добио и да сте истим наложили да му ваше почитаније и поздрав изручим. Он је ово веома пријатно примио колико сам увидети могао. Том приликом ја сам му све оно говорио колико сам судио за нужно и полезно и много смо_ у разшвору о вама и г. Авраму провели. Напослетку молио ме је да вам све саопштим што он вама жели и мисли, а притом рекао ми је када за даље пођем да дођем к н>ему да опет о вама поразговарамо се. То вас могу усмено с његове стране увериги, када тамо дођем, да он 'Свесрдно о вама мисли и труди се за ваш повратак и хтео је да ме увери да се овај последњи немир не би догодио да сте ви у отечеству своме били. Каже ми и то да овај поеледн>и немир служи г. Вучићу за велико оправдање, јер би лако могуће било да се он догодио овде, говорило би се да је н»ему г. Вучић узрок, но сада ће се и сама Русија уверити да је овај немир брез икаквог участија г. Вучића учин»ен био, сада многи паметни говоре да је г. Вучић овде био, не би оволика несрећа постигла ове безумне људе и н>има подобне. Он сажаљева да ее ви морате тако мучити и патити и нада се да ћете ви скорије благоволење императора добити и он је у свему приправан да