Opštinske novine

Вајар Драгомир Арамбашик

575

шић ради и неколико портрета, мањих композиција и фигурина. Али септембра месеца 1912 год. избија балкански рат, и Арамбашић напушта започете радове у Паризу и одлази у домовину да се јави на војну дужност. Прва два месеца врши дужност ратног сликара, а потом: седа у седло и не напушта га до свршетка српско-бугарског рата јула месеца 1913 год. Потом се поново враћа у Париз, наставља и завршава започети рад на великој фигури ,,Ерауе" 1 ), коју излаже 1914 год. у званичном Салону Удружења француских уметника. Критика то дело запажа, пада и неколико похвала, што је за младог уметника било велико охрабрење на његовом даљем путу. Али, опет је потребно да учиним једну малу дигресију, да бих што рељефније осветлио карактер Драгомира Арамбашића. Успеси балканског рата распламсали су патриотски жар и наду на скоро уједињење свих јужно-словенских народа, што је, дакако,

Ј Драгомир Арамбашић: Косачица. —■ Три и по метара висока бронзана фигура из 1928 год. постављена на куполи зграде министарства. 1 ) Симболичан, непреведив француски израз овде аначи душевну олупину човека.

морало да има снажног одјека и у уметности, особито у Паризу, где су Срби, Хрвати и Словенци, уз сва сепарисања, и од раније стварно деловали заједнички. Сад се осетила потреба и за формалним заједничким наступом и јачом органском повезаношћу. Из те потребе, међу многобројним млађим уметницима и студентима разних струка спонтано се јавила жеља да се оснује „Удружење студената Срба, Хрвата и Словенаца". Та жеља је дакако сместа и без икаквих сметњи и спроведена у дело, а кад је спроведена констатовано је да је сасвим неподесно састајати се и даље, као што се радило до тада, у разним кафанама Латинског кварта, првенствено у ,,Са!е 8оиНе1". Показала се потреба да се новоосновани клуб, који је одмах око себе окупио безмало све студенте и уметнике Србе, Хрвате и Словенце, етаблира у својим властитим просторијама. Али клуб није располагао никаквим материјалним средствима, да би могао реализирати ту потребу. И ради тога два најимућнија члана — Драгомир Арамбашић и садањи београдски лекар г. Драгиша Тодоровић — одлуче да сами покрију све трошкове око тога. Закупе цео један спрат у једној великој згради, набаве намештај за свих десет закупљених просторија, претплате новине, наместе служитеље, а кад је то све било готово, клуб је свечано отворен. Предалеко би ме одвело, а нема ни даље везе са предметом о коме говорим, кад бих сада овде опширније говорио о значењу читавог тог потхвата. То, уосталом, није тешко ни уочити, јер је то друштво, својим: јавним наступима, у француском јавном мишљењу створило идеју судбинске повезаности и историског императива да се три братска народа, кад-тад, и у име правде и у интересу целе Европе, морају наћи у заједничкој држави. Али Драгомир Арамбашић није, уз Драгишу Тодоровића, био само мецена тог целог историског потхвата, него и један од његових најактивнијих сарадника. Међутим, да се вратимо на наш предмет. Управо за време трајања изложбе у ,,Салону Удружења француских уметника", 1914 године, разболи се Арамбашићева мати, п он одлази у Београд да је обиђе. У Београду га затиче сарајевски атентат и он остаје овде чекајући развој ситуације. Долази мобилизација и он суделујући најактивније у наступајућим борбама, једноставно заборавља на свој париски атеље и скулптуру у Салону. У борбама активно учествује све до демобилизације 1919 год., одликује се храброшћу, која му доноси „Златну медаљу за храброст." Октобра месеца 1915 године он и још петорица његових другова опкољени су, али се не предају. Преоблаче се у сељачка одела и живе легендарним животом српских хајдука, четујући по Шумадији и Хомољу и наносећи