Opštinske novine
9*
Вајар Драгомир Арамбашик
579
зиром на „суразговораче", сасвим је логично да је највећи део времена прошао у претресању савремене болне политичке и ратне ситуације. Међутим, овде ће бити од интереса само онај део наших разговора, заправо Арамбашићевих изјава, који се односи на нашу савремену ликовно-уметничку стварност.
— Прилике у којима сам ја почео радити биле су више него очајне. Стварно узето, наша средина уопште није ни знала за уметност, а нас који смо ипак тежили за уметношћу и уметнички осећали, чорбаџиска и чаршиска београдска средина гледала је као залутале овце, упоређујући нас са пеливанима, гутачима ватре и ножева, и још више, са пропалим типовима. За ту средину, ми смо били исто тако изгубљени као и посрнуле девојке. Све је то речено веома драстично, али верујте ми да се само тако тешким речима може бар донекле дати појам тог схватања. За слику, а особито за скулптуру није било никаквог разумевања, и ја сам се одувек дивио пионирским настојањима Пере Убавкића и Ђоке Јовановића, који су уза све то у тој средини ипак продрли и припремили терен за нас, да тако кажем „млађе" и најмлађе. Данас су се услови изменили већ из основа. Особито за последњих двадесет година. Склон сам да верујем да је то продукат одласка наше омладине на студије у иностранство, и услед тога јаког продора западно-европске културе у нашу балканску стварност вековних крварења и борби за самоодржање. — Исто је тако морао благотворно деловати и ближи додир са Србима из Војводине и са Хрватима, који су, живећи вековима под културнијим условима, имали већ донекле изграђену уметничку традицију. Особито је благотворно деловао наш заједнички живот за последње две деценије. И да су наши уметници неком срећом у нашој државној хијерархији наишли још у почетку на неко генијално духовно водство, које би их, правилно схвативши читаву ствар, правилно повело, и праведно, без икаквих протежмана, распоредило државну материјалну и моралну подршку, ми бисмо кроз ових двадесет година могли већ да створимо своју заиста изворну, непосредну јужнословенску уметност, како у сликарству и вајарству, тако и у, од државе најнемаренијој грани уметности, књижевности. Данас бисмо, само да су на правим местима увек били прави људи, могли бити већ културни фактор вишег степена, развијени и разрађени и, као такви, признати у свету и пред историјом. ~ Погрешно би било кад би се помислило да би то било неко велико оптерећење за буЏет и за народ. Ја, који читаву ту ствар по-
знајем и сувише добро, јамчим да то уопште не би било никакво оптерећење за државни буџет. Ја категорички тврдим да би било учињено већ много када би се расподелили правилно — ни по бабу ни по стричевима они кредити који су у ту сврху већ ангажовани у државном буџету. Тј., када би се ти кредити у првом реду давали онима који би највише глогли користити нашој култури, а који су у исто време и најсиромашнији. А када би се још само мало ревидирали разни диспозициони фондови, и онемогућило да поједини људи на државним касама примају по неколико плата, чак и на рачун уметности, а да при томе не раде солидно ни на једноме месту, — наша би држава била у могућности да обезбеди пристојан и несметан живот безмало свих наших талената, како вајара и сликара, тако и књижевника и музичара, — као што су то већ учиниле многе европске модерне државе. — Још је једно интересантно питање које изгледа да је наш расни специјалитет. А то је да се, као по неком иманентном правилу, на поједина места, особито у културном животу, постављају људи који за та места не само да нису оспособљени, него који чак немају ни воље за посао који им се поверава. А истовремено се способни бацају у страну и свим могућим средствима, допуштенима и недопуштенима, онемогућавају да своје најбоље способности посвете народу и нацији. На крају крајева тако вођеном просветном политиком код нас се дошло до тога да су поједина уносна места у државној уметничкој хијерархији постала чиста — синекура.
— А питање културе једног народа јесте у крајњој консеквенци питање самог права његове егзистенције. Народ који не тежи за тим да се културно формира и да као такав допринесе свој максимални удео општечовечанској култури, такав народ неће наћи своје место у историји, и према томе он и нема права на егзистенцију. Иако је и то мало драстично речено, ипак је у длаку тако. Гробља многих источних народа, који нису створили никакву културу, најбољи су сведок за то. С друге стране, стара Грчка — иза које су остале „Илијада" и „Одисеја", архитектура, скулптура и филозофија, — осигурала је себи место за вечита времена. И оно мало данашњих Грка имају права да у им!е те старе културе захтевају своју националну државу, своје место' под сунцем. — Наш народ, и српски и хрватски, који се вековима борио за свој опстанак и јуначки одолевао најездама свих могућих завојевача и њихових култура и некултура, сигурно се није борио из спорта, него да, поред сачувања свог голог живота, развије и своје властите