Opštinske novine

Српска Народна скупштина 1690

519

извесне одлуке. Јасно је било да се Турци нису смели дочекати, па је стога требало, бар привремено, повлачити се даље на север. Али пре него што би Срби кренули даље на север, требало је претходно утврдити тачке на основу којих ће се регулисати односи српског народа према цару Леополду I, за чију се ствар Срби толико били заложили у борби с Турцима. Цар је у поменутом прогласу Србима, поред повластица, обећавао још и слободан избор војводе на Балкану. Међутим, за Србе који су измицали са Балкана, избор војводе био је без значаја. Срби су, повлачећи се и узмичући испред Турака према северу, долазили у туђу, иноверну средину. Због тога је, у првом реду, требало осигурати веру и црквену аутономију. Требало је осигурати у свој обимности патријархову јурисдикцију, који је у Турском царству био не само духовни него донекле и световни старешина. Руковођени тим идејама, патријарх, епископи и свештенство с главарима састали су се у Београду да ту утврде захтеве које ће поставити цару Леополду I. Не знамо колико је трајала ова народна скупштина у Београду, али су се у Бечкој тајној архиви сачували закључци ове Београдске народне скупштине. У првој тачци скупштинских одлука, које су епископу предане као упутство, тражи се „да наше свете цркве васточне грчаскаго закона слободне бити у нашему закону и у вери, како смо и до селе били, по нашему старому календару, а другога рода и закона и језика у нас се нитко не мешати било тко би био. Наше србско племе самовластно бити, архиепископа начинати от нашега рода и језика србскаго грчаскаго закона, кога избере ваш духовни и средски сабор, а другога рода и језика и закона нам архиепископ никако не биват. Наш архиепископ самовластно бити својим црквам, митрополите и епископе постављати и игумене по манастири и попове сведске по вароши и по селе и самовластијем својим, где потреба буде цркве начинати и јздним словом како је и до селе било уставом и обичајем нашим држали се и слободни били, како су слободу црквам нашим и црковним редовником били и дали наши светопочивши краљи... Наш архиепископ, епископи, монастири, калуђери и сведски попови и црквене куће, духовенски људи от свашта слободни бити: от квартира и от побирања сваки и десетка не дават. У црковне људе сведска господа никако се ие мешат. Освем светлаго цара да не имат нитко слободу аристовати ни ухватити. Ако би који што виноват био, да му может архиепископ и епископи црковним судом судит који су под наш закон и наше вере духовници људи наши редовници. Под архиепископију србску и под епи-

скопије и под монастире и под сведскз цркве села и метоси, земље и баштине, које су били под цркве дали наши светопочивши краљи, сад просимо у светлога цара да нам таки дарује и утврди да можемо држат и владат и оне наше свете цркве, које су нам узели били погани Турци. Паки сад изволенијем божјим от Турак узете, да се и те даду нам, наших светих краљева задужбине да ми њима можемо владати и држати. Наш архиепископ или епископ, кад потреба буде, поћи по земљи и по монастири и по вароша и селе, своје цркве и своје редовнике и христијане надгледати и учити, за то да га нитко не имат бантоват от сведске господе." Ово упутство, са захтевима Београдске скупштине, предано епископу Исаији Ђаковићу, који је ишао у Беч, потписао је патријарх Арсеније III Црнојевић, а веровно писмо, дајНо епископу Исаији, поред патријарха, потписали су Симеон Лзубибратић, митрополит београдски, Теофан, епископ руднички, Спиридон, владика белоцрквански, Исаија, епископ јенопољски, Герасим, епископ зворнички и игумани манастира Крушедола, Ремете, Хопова, Сопоћана, Бешенова, Студенице, Шишатовца. Од световних људи властелин и капетан старовлашки Јован кнез Рашковић, Ива Милутиновић „белиградски рихтор" , Радосав Пијанић, капетан рачански, Максим Аминовић, капетан гргуревачки, Косан Рунић, капетан Баноштра, Хаџи Комнен Георгијевић, кришки капетан, Хаџи Милош Штрбић, капетан карловачки, Тодор Марјановић, капетан купински, Рац Мишко, капетан крупањски, Никола Храленовић, биров иришки, Ђурка Хрват, капетан черевићки, и Аврам Антонијевић, капетан крагујевачки. Долазак у Беч епископа Исаије, родом Сремца и доброга познаваоца прилика у Хабзбуршкој монархији, није био пријатан ни цару ни његовим саветницима. Уместо очекиване вести да се, због прогласа од б априла, српски народ дигао на оружје против Турака, гледао је цар сада пред собом изасланика тога народа који се у страху од Турака, спремао да пређе Саву и Дунав, и иде на север у правцу Будима. Али, када је зло већ дошло, требало је нове дошљаке искористити што више. У последњим ратовима Угарска је била готово сасвим опустела. Нови дошљаци давали су радну снагу, али, што је било главно, они су, у исто време, могли бранити уепешно јужне границе монархије од Турака. Цар Леополд I намењивао је Србима ону исту улогу коју су имали њихови претци, у XV и XVI веку, када су искључиво они бранили јужне границе Угарске, јер су се Мађари, у страху од Турака, повукли били на север. Стога је цар Леополд I, примивши веровно писмо од епископа Исаије и саслушавши жеље српскога клира и народних старешина, већ у првој а-