Opštinske novine
3*
Везе Далмације са Београдом
639
Али је то остварио сам Ботић. Врућа крв и жеља за слободом није му дала да остане међу хладним зидинама семеништа. Свуче са себе свештеничке хаљине, обује опанке и, са црвеном капом на глави, бежи преко ондашње турске Босне и Херцеговине, долази до Дрине и осване у Србији, у Београду. Жеља га је вукла у слободну земљу, да се надахне њезиним духом са вером у победу и ослобођење јужних Словена. Из Београда полази у Загреб. Радећи неко време у Гајевој штампарији добије чиновничко намештење на бискупском имању у Ђакову код владике Штросмајера. У својим песничким делима остао је веран својој жељи за слободом свога народа исповедајући словинско братство, држећи се оне: брат је мио, које вере био". У епосу „Бедна Мара" описује трагични свршетак сплићанке Маре, која је сву своју љубав посветила младом и лепом Турчину Аделу из Коњског повише Сплита. У новели „Дилбер Хасан", Ботић описује Карађорђев устанак и љубав младе муслиманке Софе из Сарајева према Србину Павлу Цвијетићу. Павле иде у помоћ својој браћи Карађорђевим усташима. ТБубав је јача од вере. И Софа бежи у Шумадију, нађе Павла и с њим се венча. Ботић јје написао и драму. „Ђорђе Бранковић", која никада није штампана. После његове смрти, рукопис је нестао. Веровао је: „Да живота кема без слободе Да крепости нема без слободе, Да љепости без слободе нема!" Другу Ботићевом из школских дана, дон Михи Павлиновићу, судбина је одредила да остане у Далмацији, да, са својим имењаком Миховилом Клаићем, ради на остварењу народних идеала. Са њиховим радом започиње организовани рад, који је познат у Далмацији под именом народни покрет или народни препород. Све што је народски осећало, без разлике имена и вере, све се сложило у једној мисли: Далмација је словенска земља. • Далмација је хрватска и српска. Наш су језик звали: хрватски или српски — српски или хрватски — српско-хрватски. Ницале су „Слављанске читаонице", а у њима су биле слике Вожда Карађорђа и других народних хероја. Уз дон Миху Павлиновића ишао је руку под руку његов побратим, православни свештеник Јован Сундечић. Били су нераздруживи у раду и мислима, у беседи и осећању. Остало је у предању да је Павлиновић рекао Сундечићу, пре њиховог заједничког одласка на пут кроз Хрватску, Србију и Црну Гору: „Слушај, брате Јово, свугде исповедај да си Хрват, а ја ћу говорити да сам Србин — тако ћемо још јаче ширити братство и веру у народну заједницу!"
Богате импресије са тог путовања опевао је Павлиновић у песми: „Путни споменик" (1864). Аустријске власти гледале су попреко на братимљење католичког и православног свештеника. Шеф загребачке полиције, како то износи Алекса Ивић у „Архивској грађи", поднео је извештај бечком Министарству унутрашњих послова о кретању Сундечићеву и Павлиновићеву у Загребу и о њиховом путу у Београд. Када је Павлиновић у споменутој својој песми опевао Реку, Карловац, Загреб, Сисак, Ђаково и Вуковар, клања се и фрушкогорским манастирима: Ал' не пушћај Ср'јема богатога, Нит мимођи српских манастира. Него широм пољу завези се Фрушкој Гори у госте полази. Ту су дичне српске задужбине, Ту су моћи, ту су споменици Логом леже Урош и Лазаре; Ту допала чаша Лазарева, Са косовске удесне вечере.
Ој нам рести горо, сјајна горо; Теби текли Срби и Хрвати, Првобитно да понове братство! У теби се заметнуло гн'јездо Словинскога јата једнолика..." Попгго се је науживао лепоте, знаменитости и братства у српским манастирима, пева Новом Саду, па Београду: „Хај, похитај на језеро сиње Где но Сава срета се с Дунајом, И њему ое у наручје свија, Да огрле града Биограда. Издиго се као лабуд б'јели, Узнио се као паун златни; Нанио се и тамо и амо, Надгледа се над два огледала; Очим пали Босну и Србију, Поздрав даје сродној Булгарији. К н>ему гледа што је прогледало Њега зове што је уцвиљено; Он да свети Кнежеву вечеру Он да каје дана Видовдана
Б'јели граде, б'јели нам се за се, И за своју китну србадију. Био узор слоге и напретка, Био узор народних врлина! Узор књиге, узор обичаја, Узор свога и своје старине " Павлиновић је певао Београду, веровао је у ослободилачку мисију мале, али духом велике Србије. Писао је у службеном органу народне странке „Народном листу" (1862 г.)