Opštinske novine

Правна хроника

Одлуке Државног савета

Станарина не улази у пензијски осноз општинских службеника, а признаје им се, под одређеним условима, у службу време проведено на војној дужности. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 9219/39 од 2 новембра 1939 год., донета по пресуђењу следећег случаја: „Оспореном одлуком одбачена је тужиочева жалба противу решења Краљевске банске управе Врбаске бановине од 27 октобра 1938 године II бр. 14.821, којим му је одређена количина личне пензије. Предметном тужбом истиче се незаконитост утужене одлуке с разлога, пгто у основ за одређивање пензије није урачуната тужиоцу и станарина од 150.—, динара, нити му је признато за пензију време које је провео на отслужењу обавезног рока у бившој Аустро-угарској војсци од 1904—1906 године. Пошто је проучио тужбу, оспорену одлуку и остале акте који ое на овај предмет односе, као и одговор министров на тужбу, Државни савет је нашао: Неоснован је разлог тужиочев да му је при одређивању личне пензије требало узети за пензијски основ и станарину. Ово стога што према чл. 41 Уредбе о општинским чиновницима Врбаске бановине основ за одређивање личне пензије чине плата и положајни додатак који су службенику припадали у часу пензионисања, док станарина уопште не улази у поменути основ. Позивање тужиоца на § 146 Закона о општинама неумесно је, пошто се станарина као некадашњи саставни део његових активних принадлежности не може третирати као стечено право у смислу наведеног законског прописа. По § 146 Закона о општинама сматрају се као стечена само она права која су конституисана ранијим законским прописима, па су као таква постојала у свом пуном обиму у време ступања на снагу новог Закона о општинама. Све ово под претпоставком да су у питању права која се по ранијим прописима нису могла ни изменити нити пак одузети. А како је право на станарину подложно одузимању, јасно је да се оно због тога не може окатегорисати као стечено право, пошто се, с обзиром на месне прилике као и друге разлоге, може увек модификовати. Што се другог тужбеног разлога тиче, исти је основан на закону, јер је другом реченицом тач. 5 § 270 Закона о чиновницима који се, с обзиром на одредбе чл. 121 Уредбе о општинским чиновницима Врбаске бановине, има сходно применити у конкретном случају, одређено: да се оним службеницима који су ступили у државну односно општинску службу пре 6 септембра 1919. године, а којима по ранијим закон-ским прописима у крајевима ван Србије и Црне Горе признавало и време обавезног

рока и војних вежби, признаје и то време у ефективном трајању ако су добили државну односно општинску службу до навршетка 32 године живота. Дакле овим прописом, за признање поменутог времена војне службе, постављена су три услова: да је дотични службеник ступио у државну односно општинску службу пре 6 септембра 1919 године, да је наведену службу добио пре навршене 32 године живота и трећи уелоз, да је начелно постојала законска могућност да му се по ранијим прописима у крајевима ван Србије и Црне Горе, призна то време. У погледу озог последњег уелова, речено излази из тога, пгто ни законодавац самим текстом није одредио, да ое спорно време признаје „под условима ранијих прописа", већ је начелно одређено „а којима се по ранијим законским прописима и то време признавало." Према томе за признање времена обавезног рока и војних вежби за количину пензије по овом законском наређењу није услов и то да су у том погледу испушени сви услови који су тражени по ранијим прописима, већ је довољно да је по тим прописима начелно постојала могућност таквог признања, а да је односни службеник добио државну, односно општинску службу до навршетка 32 године живота и то пре 6 септембра 1919 године. Из аката овог предмета утврђује ое, да тужилац испуњава сва три услова за признање помгнутог времена војне службе. Наиме ступио је, после обавезног војног рока од 1904 до 1906 године, у општинску службу 1908 године као општински бележник у Рујевцу, дакле пре 6 септембра 1919 године; пошто је рођен 1882 године, то је поменуту службу наступио у својој 26 години живота тј. пре навршетка 32 године живота. Најзад наведена војна служба признавала се начелно и тужиоцу по ранијем пропису § 15 Закона од 5 августа 1914 године о опскрби земаљских намештеника у Хрватској и Славонији. Према томе тужиоцу је, с обзиром на испуњене законске уелове, требало признати за пензију означено време војне службе у износу од две године. Пошто њему ова служба ипак није призната, то је утужена одлука уколико се односи на неприанавање те службе противна закону, па се зато морала поништити на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима." Без надтечаја се не може поставити за чиновника у градској служби ни лице које се већ налази у истој у својству званичника. У овом смислу је решење Државног савета бр. 3620/40 од 15 фебруара 1940 године, чије је образложење следеће: „Ожалбеном одлуком Банска управа