Opštinske novine

Вајар Петар Палав ичини

907

великих барокних скулптора"' (К. Страјнић), — и доказује да је и Палавичини имао свој период патетике, период „Штурм унд Драига'", истина, веома кратак и пролазан. Ослобођавајући се постепено академског класицизма и утицаја својих професора Мислбека и Стурце, Палавичини, као и сви млади уметници из првих послератних година, потпада под утицај разних новотарских експеримената, пре свега конструктивног немачког експресионизма и упрошћеног кубизма, који је проповедао да се све ствари и све појаве у природи формирају из једноставних геометриских телеса — кубуса, пирамиде, цилиндра, стошца и кугле. — Али, — то треба нарочито нагласити, јер је то једна од битних карактеристика целог Палавичинијевог дела, и као млад човек он је био далеко од површног схватања захукталих модернистичких експериментисања. Он никада није некритички летео за моментаним помодним ефектима, шта више он није много ни лутао, тапкао и тражио. Свој рад је сматрао, углавном, не као чисти артизам, експериментисање и „тражење нових несућених могућности изражаја", него више као највишу форму једног одређеног заната, који се у његовом завичају негује већ вековима. Отуда на његовим делима не наилазимо на случајне ефекте, који су се практички показали као свесно изобличавање материје, духа и облика. Његова монументална композиција „Ловћен" технички је углавном решена кубистички, али и тај кубизам је синтетизиран у једном изразитом реализму, који доминира тим делом и који доводи до снажног израза елементарне, наративне снаге наше расе, оне титанске снаге које је тако снажно изразио Иван Мештровић у својим косовским јунацима, — оне титанске снаге коју је пет векова пре њега изразио и Микеланђело у свом „Мојсију". И Палавичинијев „Дон Кихот" стилизован је веома слободно у кубистичким решењима, али је и снажно моделован са изразитим носталгичним погледом Војновићевих дубровачких госпара, који онако тужно, један за другим, одлазе у неповрат. Ослободивши се временом утицаја својих професора, и експресионизма и кубизма, други уметнички покрети у његовој уметности нису оставили значајнијег трага, — Палавичини је полако изграђивао своју уметничку личност, и сигурним и неужурбаним корацима ступао све ближе и ближе свом властитом .изразу, који је исто тако далеко од свих модернистичких експеримената, као што је далеко и од занатског копирања класичких узора. Он је нашао себе у богатим уметничким традицијама свог родног тла и сада наставља онде где су стали бројни далматински ренесансни мајстори кипари, међу њима и наш Далматинац Задранин Франциско де Лаурана (1424—1502 г.), савременик Леонарда да Вин-

П. Палавачини: Лето — Далматински камен. — Код аутора. — Рад из 1926 г.

чија и Микеланђела, кога историја уметности броји међу највеће вајаре италијанске Ренесансе и чија се дела данас чувају у бројним европским музејима међу највреднијим уметницима оног доба. Црпсти снаге и инспирације из столетних традиција своје родне груде, из антејских сокова њенога тла, у уметности је увек било корисно и плодоносно. Идући тим увек сретним путем, и наш Палавичини је успео да свој занат доведе до чисте уметности којој више није потребна ни литерарна садржина, ни патетички покрети, ни грандиозне конструкције, — до уметности која делује само чисто вајарским квалитетима, чистом пластиком, контрастима конвексних и конкавних форми. Као профињени неокласик — то би била још једина школа у коју бисмо га могли уврстити — он је пре свега јасан, сажет и конструктиван. Код њега форме не негирају једна другу, не сукобљавају се, не ломе и не руше; — хармонија форми, линија, маса, сенки и садржаја, постигнута је у шеговим зрелим делима до максимума; у њима све трепери од нежне и уздрхтале атмосфере и неке смирене чулности. Треба обратити пажњу на његове фино