Opštinske novine

910

Београдске општинске новине

чући се међу својим друговима једино као цртач. Формирајући се у дечака, он у то доба показује, мање-више, интерес за књижевност и многе друге гране уметности. Највише је желео да постане морнар и да плови по далеким морима, до далеких егзотичних земаља, — о којима се толико причало у његовој породици и на целој Корчули. Али његов отац је, поред свог обућарског банка, маштао о лепшој будућности свога сина. Он му је намениу будућност клзсарског мајстора. Због тога је утицао свим расположивим средствима на свог сина да што више учи и да се што озбиљније спрема за живот. Али већ у то доба Петрову пажњу привлачи рад ванредно даровитог корчуланског дрворезбара Марина Радице, који је, уз ванредну орнаментику, радио и фигуралне композиције. Пред Радичином радњом Палавичини је често стајао по неколико часова посматрајући окретне и сигурне покрете мајстора, испод чијег су се длета развијале жељене форме. По завршетку грађанске школе Петар Палавичини се уписује у каменорезачки течај који је тада посто]ао у тој школи, а који је водио веома заслужни и познати хрватски археолог Франо Радић. Поред практичних радова у школској радионици, у тој се школи учило конструктивно цртање, технологија камена и наука о архитектонском стилу; али то све није прелазило границе клесарског заната. Доцније су у тој школи стекли своје прво занатско знање још неки хрватски вајари, међу њима и брилијантни таленат Франо Кршинић. По завршетку тог течаја Палавичини, препоруком неких мештана, ступа као клесарски помоћник у радионицу мајстора Гуштинчића, поталијанченог Словенца из Трста, који је после смрти мајстора Радице, преузео читаву његову радионицу. Тај мајстор је правио разне свеце за поједине далматинске цркве, и Палавичини се надао да ће ту наћи природно задовољење својих, тада већ доста јасних уметничких нагона. Пишући још 1920 г. један пригодни чланак за каталог Палавичинијеве изложбе, Коста Страјнић је тај веома важни период мајсторовог живота описао овако: „Али, коликог разочарања! Мјесто да је учио правити у камену фигуре, он је годину дана морао клесати големе квадре. Иако је кроз дан радио најтеже физичке послове, он је ноћу сањао о моделовању фигура какве је посматрао у радионици свог мајстора. Од тог врем^ена, почео се интензивно бавити цртањем. Са великим је одушевљењем цртао портрете својих рођака по старим фотографијама, и правио цртеже по репродукцијама скулптора Ивана Рендића." Та наклоност седамнаестогодишњег младића, а још више његови цртежи, побуђују

пажњу тадањег секретара корчуланске општине, и данас још живог г. Јозе Јеричевића. Он се енергично заузме за талентованог младића и помоћу својих веза испослује му код „Далматинског земаљског одбора" 1 ) у Задру, сталну стипендију за студиј вајарства на страни. Упише се у „Стручну каменарско-вајарску школу" у Хоржицама у Чешкој, која је била позната као најбоља школа тог ранга у целој Аустро-Угарској Монархији. У тој школи остаје четири године и завршава је с врло добрим успехом. Ту се први пут упознаје с глином и почињем моделовати. Ту је научио да ради у свима врстама камена. и убрзо је усисао дух познате чешке методичности и радиности, што му је доцније у животу много користило. Завршивши ту школу, 1909 год. прелази у Праг и уписује се на Академију, у виши течај, тз. „специјалку"' чувеног чешког вајара Јозефа В. Мислбека. Ту ради, сасвим природно, ,,под упливом овог великог чешког мајстора и постаје један од најбољих његових ђака" (Коста Страјнић). У Прагу, — једном од најлепших и најкултурнијих градова Средње Европе, пуном дивних сведока старе чешке славе и уметничке културе — млади студент Пера Палавичини имао је доста прилике да се упозна са безбројним уметничким делима прошлости у разним музејима, црквама и осталим местма. У тој високо-културној средини његову пажњу не окупира само ликовна уметност, него и музика, а још више литература, коју веома вредно прати још од свог доласка у Чешку. Чешки је језик свладао веома брзо. У то доба настаје велико превирање у ликовној уметности. У Француској се већ јавља кубизам, у Италији футуризам, а у Немачкој експресионизам, — што све налази великог одјека и у Прагу, особито код млађих генерација. Довољно је да овде као илустрацију споменем да су тадањи паришки уметници екстремисти на челу са Пикасом 1910 г. приредили у Прагу своју изложбу, која је необично сугестивно деловала на све млађе уметничке генерације. Палавичини, жедан знања и уметничких доживљаја, прати све то с напрегнутом пажњом. Још 1906 год., он долази сам из Хоржица у Праг специјално ради колективне изложбе Огиста Родена. За време Палавичинијевог школовања, у Прагу се, заслугом чувеног чешког ликовно-уметничког удружења „Манес", приређују још неке веома знамените изложбе (Изложба руске елитне групе „Мир — искуство'', француских импресиониста (Мане, Моне, Реноар), познатог норвешког сликара Мунха, и колективна изложба чувеног француског генија вајара Бурдела). !) Нека врста аутономне миниатурне далматинске владе.