Opštinske novine

912

Београдске општинске новине

одазива, и крије се, са фалсификованим исправама, код чешких родољуба. У таквом стању дочекује крај рата, радећи за сво то време веома вредно и спремајући се за изложбу. После рата, већ 1919 год. он приређује своју прву колективну изложбу у Прагу; већ идуће — 1920 г. — другу у Загребу, а годину дана потом — 1921 г. — трећу у Београду. Све те три изложбе имале су веома лепог и моралног и материјалног успеха. 1921 год. Палавичини напушта Праг и отада стално живи у Београду; у прво време као наставник на „Другој мушкој реалној гимназији". 1922 год., Палавичини учествује на великој репрезентативној изложби, која је, приликом венчања Краља Александра I, приређена у свим собама велике зграде „Друге мушке реалне гимназије'. На тој изложби постиже леп успех, који је одјекнуо и ван граница наше земље. Међутим, уместо признања и награде, он, заслугом, својих извесних „пријатеља'', колега по струци, — бива премештен за наставника у Г орњи Милановац. Сматрајући тај премештај за шиканацију, он напушта државну службу. Кратко време по том живи као слободни уметник и спрема своју четврту колективну изложбу, коју приређује већ идуће 1923 године. На тој изложби постиже веома леп успех; бројни критичари пишу тим поводом о Палавичинију само најпохвалније. Али највећи Палавичинијев успех на тој изложби јесте посета г. Де Ланжеа, саветника француског посланства у Београду. Овај искрени пријатељ уметности и уметнички гурман одушевљава се Палавичинијевим радовима, један окупљује, а код француске владе израђује Палавичинију сталну годишњу стипендију за студије у Паризу. И тако Палавичини, са деветогодишњим закашњењем, одлази у Париз, 1923 год. Он у Паризу мање ради, а више обилази бројне и богате париске галерије, музеје, цркве итд. Као стари љубитељ готике, искоришћава прилику и путује у француску провинцију, где студира бројне катедрале и остале грађевине: Шартр, Амиенс, Руан, Ремс, Стразбург. У Паризу се још боље упознаје с модерном француском уметношћу. Крајем 1924 г. поново се враћа у Београд. Поново је примљен у државну службу, као хонорарни наставник на Средњој техничкој школи. Већ идуће године, почетком 1925, постаје наставник за вајарство на Уметничкој школи у Београду, где остаје све до њеног ликвидирања, крајем 1939 год. Чекајући на регулисање пензије, отада живи и ради као слободни уметник. Ако апстрахујемо ђачке изложбе на прашкој академији, — иако је већ на њима био запажен од дневне критике, — Палавичини је први пут излагао 1914 на изложби апсолвената аустроугарских академија у Бечу, и то бисту д-р УБубе Леонтића, која је том приликом добила награду Министарства просвете

у висини од 500 круна. За време рата излагао је у „Обецком дому" у Прагу. Поред пет својих колективних изложаба, Палавичини је излагао скоро на свима изложбама београдског удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", као и скоро на свима југословенским репрезентативним изложбама на страни; 1925 и 1937 год. излагао је у Паризу, где је за своју „Девојку с острва" добио „Гран-при'" медаљу; 1929 год. излагао је у Барцелони; 1930 год. у „Тет-галери" у Лондону, и у још неким великим: местима Енглеске; 1937 године је излагао и у Риму. Као члан-оснивач ликовно уметничког удружења „Облик", он је суделовао на свим друштвеним изложбама у Београду и у другим местима наше државе: осим тога суделовао је на друштвеним изложбама у Прагу (1934 г.), Софији (1933 г.) и Солуну (1935 г.). Највећи број Палавичинијевих радова, наравно, налази се у нашој држави. Од јавно постављених радова, поред већ споменутог споменика Балтазару Богишићу, овде треба споменути споменик Јовану Ненаду у Суботици, монументални споменик Краљу Петру 1 Ослободиоцу у Панчеву, споменик Вожду Карађорђу у Тополи и шест надгробних споменика на београдском гробљу, међу којима се истиче заједнички споменик књижевнику Матији Бану и сликару Стеви Тодоровићу. У Музеју Кнеза Павла налазе се четири Палавичинијева дела: „Девојка са зделом'" (камен); „Девојка" (бронза), „За плавом птицом" (бронза) и „Пролеће" (бронза). У Краљевом Двору се налази једна Палавичинијева фигура „Дечак" у бронзи, а у Народној скупштини две мермерне фигуре у надприродној величини: алегорије „Занатство" и „Поморство". У Београдском општинском музеју такође се налази једна Палавичинијева фигура у камену. Од његових радова који се налазе по разним приватним колекцијама овде ћу споменути: „Девојку са голубом", и композицију „Пулена", који се налазе у вили д-р Лешића; „Жедни фаун" и „Зрело жито", код д-р Грамбергера; — и „Мирис цвећа", кој,и се налази код проф. унив. д-р Богдана Поповића. На Цетињу, пред улазом у филијалу Државне хипотекарне банке, постављена је веома импозантна Палавичинијева фигура „ Црногорка". У Загребачкој Штросмајеровој галерији налазе се два Палавичинијева рада, једна биста и једна теракота. Осим тога у Загребу се налазе још три његова рада: један код трговца Гривичића, а два код индустријалца Прпића. У Дубровнику код бродовласника Банца налази се Палавичинијева „Девојка с острва". Од грађевинских радова који се налазе у Београду, највише се истичу: седам рељефа у мермеру на унутрашњој фасади француског посланства; пет алегоричних фигура на па-