Opštinske novine

Страна 4

„ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ"

Број 38

~0бнова1спортског живота Шта је остало ,,плавима" и „црвенима" Прекјучерашња утакмица између „плавих" и „црвених" била је први знак обнове спортског живота у Београду. Наши спортисти нису хтели ла заостану за привредницнма и осталнм грађанима који су прегли свим силама да обнове своје послове н уреде свој живот. Футбалери су такође приступили обновљењу спортског жнвота у Београд\, па ,је сусретом најбо.-ђих београдских клубова тз обнова срећно започела. Још више, појава „црвеннх" и „планнх" на зеленом пољу, дала је подстрек п спортистима других грана да отпочн\ с радом на обновљењу свог досадашњег живота. Марл>нвим и пожртвованнм радом за неколико недеља могла би се васпоставити целокупна спортска машина, онаква каква је постојала пре 6 априла. То н треба да буде циљ свих оних којима српскн спорт лежи на срц>. БСК без Лехнера и Дубца На терен\ БСК-а били су прекјуче скоро свн стари играчн, познате спортскс „звезде". „Црвени су били комплетни: Ловриђ, Анђелковић, Шплајт, Дифранко, БроНић, Ћирић, Савић, Атанацковић. А. Петровић, Дреновац, Стевков. „Плави": Мркушнћ, Стојиљковнћ, Шијачић, Манола,. Драгићевић, Јовановић, Глишовнћ, Ваљаревнћ, Бс^жовић, Николић, Хорватиновић (Спасојевић). „Плавима" су недостајали Дубац и Лехнер из одбране. Међутим, навала БСК-а, нако комплетна, била је несређена н није умела да искористи многе лепе шансе. А у одбрани је подбацио Мркушић на чијн терет иду два примљена гола, као што и Ловрнћ има доста заслуга за један који је пропустио у своју мрежу. Општи утнсак овог првог сусрета врло је повољан за београдски футбал, с обзиром да је ово била прва послератна утакмица. „Црвени" су овог пута победили своје ривале заслужено, јер су скоро за цело време игре били сређенијн и прецизнији како у додавању тако и у пупању на гол. Шта су сачували „плави" и „црвени" У последњем рату плави су били боље среће од црвених. БСК је сачувао свој стаднон скоро у истом стању као што га је имао пре рата. Једнно оштећење, истина прилично велико, јесте у томе што су и са игралишта и из клупске канцеларије нестале играчке ствари (дресови, ципеле, лопте нтд), а такође нема ни многих пехара, заставица и других успомена и трофеја. „Црвени" су оштећени много више. Њихов стадион у моменту избијања рата није био довршен, тако да се с многим радовима који су били пред завршетком, мора сад изнова почети. Тако се нов терен за игру мора поново прекопа1и и трава засејати. На терену се играло пре него што је трава била довољно очврсла, па су настале неравнине и терен је местимично оголео. Игралиште је мало оштећено бомбама које су пале (три). Биле су чак и трибине запаљене, али је ватра била одмах угашена захваљујући присебности чувара нгралишта који је ватру угасио кофама воде, тако да је опасност даљег шнрења ватре на време отклоњена. Највећу штету претрпели су „црвени" пижаром који је настао у згради у којој су се налазиле клупске канцеларије. Та зграда је до темеља изгорела, а са њом и сав намештај клуба, целокупна клупска архива и сви трофеји међу којима је било много врло скупоцених. Поред осталог, у каси клуба остало је било и пет до шест хиљада динара. И то је све иггорело. На згаришту у Коларчевој улици неки чланови клуба пронашли су разне остаткс пехара, статуа и плоча с натписима посвећеним клубу. Ови остаци биће сачувани за успомену на последње догађаје. „Црвени" узимају име С. К. „Шумадија" С. К. „Југославија" ће ових дана трећи пут променити своје име. Сви су изг.'-еди да ће се клуб „црвених" убудуће звати: Спортски клуб „Шумадија". Постојн предлог да се клуб назове С. К. „Авала", али је већина чланова клуба изгледа за име „Шумадија". Ово утолико пре што је овај клуб и основан углавном од Шумадинаца, крагујевачких футбалера, па су се многи Крагујевчани нстакли играјући у црвеном дресу. Хоће ли битн професионалаца? Управе наших великих клубова налазе се пред решењем једног великог проблема: шта ће бити с професионалцнмафутбалернма. По свој прилици да професионализам у футбалу неће бити дозвољен. Према томе однос играча према к.иубовима мора бити постављен на сасвим другим темељима. Футбалер који ништа не ради већ живи само од футбала, од футбалске нгре, ишчезн\ћс с наших герена. Б. .1.

Траже се

Мој муж Милан Марковић отишао јс од куће 1934. да се јави — рок 7 дана, у противном потражићу себи мужа: Марнја Марковн11, Дурмиторска 14. (1882) 1—2 Моли се свако ко зна за доктора Александра Бокарева који је био на војно.ј дужности као лекар у пољској заразној болници у Новом Саду и внђен наводно код Лозннце и Сарајева да јавн: Београд. Главашева 13, Ребров, или Среско начелство Сопот, срез Космајскн. (1883) 1 — 1 Молим свакога, ко ма шта зна о мом мужу Чедомиру Рајићу, резервном капетану, на војној дужности био у Крушевцу, јовити на адресу: Славка Рајић, Томаша Јежа 6. (1902) 1—1 Зденко Ал>анчић ниђен је последњн пут у Лозннци 13-4-1941. Ко о њему има веродостојне вести доцннјег датума нека нх изволн јавити на адресу: И. Јосифовнћ, Вишеградска 16/1, Београд. (1908) 1—1 Молнм свакога, ко ма шта зна о моме мужу Милошу Константиновићу, пензиоиеру, рез. пешад. капетану, који се јавно нз Тетова 19-ог апрнла, да јави: Перснди Константиновић, Цара Уроша 3 3, Београд. (1911 ) 1 — 1 Ко ма шта зна о Ратнславу Ј. Пешићу, вазд. поручнику, на службн био у 6 вазд. бази. Нека јави на адрес\* Н. Филиповић, Римска 22/111. (1914) 1—1 Умољава се родбина ваздухопловног капетана Узуновића, са службом у Љубљанн све до 6-1У, да доставн своју адресу, р«ди обавештења Андрићу, Кн. Павла 53а, код настојника. (1915) 1—1 Бруно Парнш, поручник командант бојне ксморе 55 пеш. пука. Последњи пут виђен у Лапову. Моли се свако лице које зна ма шта о њему да јави: Види Париш — Царнградска 3. (1917) 1—1

Служба

Куварица и за остало тражи место: Високог Стевана, 42. (1885) 1—1 Тражи се куварица и за остали посао са добрим препорукама, Д-р Даничић Поенкареова 17/Ш. (1891) 1—1 Самосталну раденицу и младића потребујем за одмах: Салон Маркодејева, Хилендарска 22/1, лево. (1892) 1—1 » Обућар Галантић №к Уа§, Пашићева 27, потребује одмах два добра мушка радника. (1896) 1—2

Станови и локали

Траже две особе намештену собу са употребом шпарета. Јавити: Живка Јанковић, Краља Алберта ул. 4. (1886) (1—1 Намештена соба са употребом купатила, Кондина бр. 26/11 лево. (1897) 1—1

Купо-продаја

Купио бих хладњак електричан фрижидер средње величине — може мањи. Павле Јовановнћ, Космајска 22/1. (1893) 1—2 Продајем кућу, нову, једноспратну, луксузну, потпуни комфор, велика башта, племенито воће, живинарник за готово. Марко Балић, Раваннчка 30, Нови Ненмар. (1894) 1—1 Продаје се зграда за рушење, висок партер и сутерен, Ломина 22. Јавити се: Нешић, Жоржа Клемансоа 1/1V спрат. (1899) 1—2

Теретни ауто исправан до 5 тона купујем. Понуде са ценом предати фирми „Бор" Књегиње Љубице. 66 (1910) 1—1

Спаваћу собу, трпезарију и клавир продаје хнтно ради одласка. Видети Ђуре Даничића 10, стан 15. (1912) 1—2 Купујем астале, столице и други кафански инвентар. Јавитн Андрнћу-Зеки. Кн. Павла 53, код хаузмајстора. (1916) 1—1

Р а з н о

Музичка школа у Београду Милоша Великог 1 од маја 1941 г. ради редовно. Школска година ће се продужити, распоред испита ће се накнадно објавити. Веш на прање опет прима „Чистоћа" А. Д и то у свима филнјалама и у фабрици Вилина Вода. (1864 ) 2—2 Домаћи кост добија се у Њег\шева 71.11, лево. (1880) 1—1 Продајем шпорет бели емајлнраи, дечја дубока колица, скоро нова. Вндети 14 до 16 час. Драже Павловића 25 партер. Поповић. (1881) 1—1

Мој нзгубљени индекс број 13271/40 оглашујем неважећим: Владимир М. Дол/езнл, ст. медицине. (1777) 1—1

17-У у трамвају бр. 3 некакав крадљивац извукао ми је из џепа од панталона б>ђелар са новцем, разни.м документима, међу којнма су се налазиле легнтимација Адвокатске Коморе на моје име бр. 700/ 1934 и легитимација Адвокат. коморе у Београду потврђена од Ортскоманде у Београду. Обе ове легитимације оглашавам за уииштене. Ненад Поповић. адв. Косовска ул. 34. (1887) 1—1

Изгубио сам буђелар приликом куповине јелне кутије у дуванџинској продавници у улнци Краља Мнлана према број 40. Буђелар је остао на шалтеру исте дуванџинице, а поред мене се налазио син сопственика дуванџинске продавнице. Овнм молим сваког оног ко ми буде доставио о томе да ми се врате документи а новац остаје проналазачу који докаже. То се десило између пет сатн после подне 17 маја. Документи су ми од велике вредности. Доставити на адресу: Велимир Благојевић, улица Мајке Анђелије број 12, Београд. (1888) 1—1 Финансијера за уносан посао са намирннцама тражим. Потребно само 25.000.још (остатак имам) за почетак. Дајем месечну ренту 2.000 или враћам у 6 месечни рата по 5000, укупно 30.000. Новац осигуран! Стручњак сам у тој бранжи уведен у Београду. Најбоље референце! Понуде хитне оставити у трговини Кнеза Павла, 19, угао. (1890) 1—2

Рушим зграде, продајем материјал Вучедолска бр. 14. (1898) 1—1 Платну књнжицу за мобилно и ратно стање коју сам изгубио, проглашујем за неважећом. Ханиш Ј. Антон, инспектор Фнн. контр. I кл. у пензији у Београду. (1900) 1—1

Ко зна у чијим се рукама налази ауто марке „Вандерер", бр. 1-3054, боје труле вишње, који је последњих дана виђен у Београду, нека то најхитније јави фирми Цереал Експорт а. д., Београд, Маршала Пилсудскога 32/1, од које ће добит»ј награду. (1901) 1—1 6-IV пре подне на земунском мосту остала ми је на колима хармуника и кофер. Молим кочијаша или налазача да ми јавн уз награду. — Божић. Војводе Богдана 28. (1903) 1—1

Изгубљену инвалидску платну књижицу на име Тонке Јанић, овим оглашује.м неважећом. (1904) 1—1

Милијашевић, кројач женског одела прима поруџбине за сва женска одела, Чика Љубина 7/11. (1906) 1—1 У предмету отказа др. Славка Шећерова из Београда противној страни Лују Бернару Боа, суд је закључком од 17 маја 1941 год. бр. Р. 3723/41 одсутном Лују Бернару Боа одредно за скрбника Радована Поповића, адвоката из Београда, који ће га заступати на његов трошак и опасност док год не дође пред суд или именује пуномоћника. Срески суд за град Беогред, 17 маја 1941 год. Бр. Р. 3723/41. (1909) 1-1 Потребан ми је одмах решо са две рингле исправан. Понуде на Н. Филиповић, Римска 22/Ш. (1913) 1—1 Мењам кућу нову у Земуну, приземље, и два спрата за такву у Београду. Запитатн \ радњи: „Селектра" Краља Милана 23 (1918) 1—2

Ординације

Др. Љубомнр Обреновић, специјалиста за полне — венеричне болести — снфилнс, поново ординнра, Крал>а Милана улнца 22, први спрат. (1907) 1—1

Читул»а

Наше драго, непрежаљено чедо, Горјан Поморишац, уч. 11 раз. 3 мушке гимн., преминуо је после кратког боловања јуче изјутра. Погреб ће бити 20 о. м. у 3 часа поподне из капеле на Новом Гробљу у Београду. Ожалошћени: отац Васа, матн Ернка, сестра Јасминка и остала родбина. (1905) 1—1 Стеван Ј. Миловановнћ, пешад. пуковник у пензији, преминуо је 19 маја о. г. у 10,30 часова. Сахрана 20 маја 1941 г. у 4 сата по подне, опело у црквн Св. Ннкс.ле на Новом гробљу. Ожалошћена: с\'пруга Љубица и остала многобројна фамнлија. (1919) 1—1 Помени

Нашем милом сину Радмилу Ч. Живановићу студенту технике, погинулом 13 апрнла т.г. даваћемо четрдесетодневни помен у среду 21 маја у 11 сати у цркви Св. Николе на Новом гробљу. До смрти ожалошћена мати Антоанета отац Чедомир судскн потпуковник, брат Стевнца и остала родбнна. (1931) 1—1

ПРИЧА Наш строги професор Имали смо професора који је био строг и неповерљив. Није пуштао своје ђаке ни за секунд из ока. Чак и на табли, гледао је у разред и писао насумце са устрану испруженом руком. Понашао се као укротитељ. С њим је ишло врло тешко. Али ипак смо се једном показали вештији од њега. Већ пред вратима морао се он зачудити што је тако тих његов весели седми разред. А кад је ушао унутра, устали смо тако бешумно да се човек морао просто уплашити ове тишине, сели исто тако тихо и претворили се у праве воштане фигуре. Нигде покрета, ниоткуда гласа. Само прекрштене руке и безазлене, дечачке очи. Доктор Енгелбрехт наслућује да му с*г нешто спрема. Али на његовој столици нема ни мокрог сунђера, држаља му није намазана лепком, из пулта ништа не искаче, а табла није намашћена машћу. Чак нн неки гундељ не зуји по соби. Можда ничега и није било. Али та убилачка тишина ишла му је на живце. И што је најгоре: против тога је био немоћан. За све је било пажљиво одмерених казни: против немарљивости, против заборавности, против непослушности; али школски ред није предвидео ништа против примерног понашања. Доктор Енгелбрехт био је исувише лукав да би се одао да нешто сумња. Али подозриво нас је све посматрао. Најзад, као да је нешто приметио. Зашто дечаци испод ока гледају на леву страну? Лево стојн разредни орман. Сви погледи, пуни очекивања, управљени су у њега. Сад бар зна са које стране треба да очекује напад и може да се према томе спреми. Шта ли је то са орманом? Правећи се немаран, пролази он поред ормана. Ништа се не може видети. Још једном пролази поред ормана и застаје. Не може се ништа ни чути. Сетио се да је једном у разредном орману био скривен грамофон, који је усред часа француског језика почео да рецитује монолог из „Фауста". То је било у петом разреду. Шале ученика седмог разреда друкчијег су формата. Најзад му је ствар изгледала исувише глупа. Укочене погледе целог разреда у орман није могао више да издржи. — Хабермане, шта то значи? Хаберман је био позната тужибаба, али откако је добио велике батине држао се с разредом. — Шта се то догађа са орманом, хтео бих да знам! — Са... са... са.. орманом? — муцао је Хаберман. — Што гледате толико у орман? Говори. — Не знам. Ваљда зато што ви стално г. едате у орман. Доктор Енгелбрехт хоће да отвори орман, с лицем окренутим ка разреду као увек. Охо! Шта је ово? Зашто се сви трзају и руком заклањају лице? — Хелвиг, отворите орман! Хелвиг оклева, и гледа очајно на све стране. — Шта је? Зашто се бојите? — Не, не бојим се... Него, чини ми се само да се ви плашите... Доктор Енгелбрехт је поцрвенео као рак. Али њему није стало до тога да покаже своју личну храброст, те је зато позвао служитеља. Служитељ отвара орман. Али нити је праснула нека жабица, нити је искочила нека мачка. Ништа се није догодило. Врата стоје широм отворена. Доктор Енгелбрехт са извесне даљине посматра садржину ормана: поређане свеске, један стари фусбал, велика мастионица, кутија с кредама. Али, гле, овде виси некн гајтан. Гајтан је увек сумњнв. Служитељ мора да га прегледа. Алн то није неки фитиљ, него обична врпца, за коју је завезан комад креде. Она служи за цртање кружних лукова и елипси на табли. Доктор Енгелбрехт је човек који иде до дна стварн. Орман је очишћен и све је лепо прострто по поду: свеске и књиге, креде н фусбал. Нађена је још једна стара патика за ги.мнастнку и зарђала турпија. Сад доктор Енгелбрехт не може да се пожалн на сувише велику тишину. На свима странама разреда, почиње сумњиво мешкољење и кашљуцање. Најзад, схвата он шта се десило. Али баш у том тренутку наилази н директор. Хтео је да утврди колнко у разреду има ђака који умеју да пливају, али се изненадио сада због отвореног ормана и чудне „мртве природе" око њега. — Немојте се само узнемиравати, господине колега. — О, молим, господине директоре. Лепо је што сте се дали на посао да направите ред. — Молим, господине директоре... — Али зар не би бнло боље да сте за то употребили одмор, а не баш сада за време часа? — Свакако, господине директоре, алн ја сам.. хтео сам.. овај.. хтео да... Директор је завртео главом и отишао. Доктор Енгелбрехт је брзо опет уредио орман. Тад је зазвонило. Час је био завршен. По распореду часова требало је да имамо алгебру. Хајнрих Шперл

Власнић Општина града Београда

— Штампарија Драг. Грегорића Кнегиње Олге улица бро) 21

— Београд.