Ošišani jež

КУЧЕЋЕ МЕСО ИСПОД САЧА

3 А ПУШИТЕ НОС...

Паса је код нас увек било. Нарочито по селима. У последње време и у граду престиж се почео мерити по псима. Свака имућнија кућа имала је кера. Обично расног са педигреом. Да се деца занимају, а нису били на одмет ни газдарицама. Све док није наступи дан Д. Тада се већ није имало од чега живети. Нити крај с крајем саставити. Па су наравно, на удару били први пси. Одједном су преплавили Београдске улице и паркове. Гладни, почели су нападати и људе. Шинтерске службе имале су пуне руке посла. А онда су стигли Они. Прво их је било десетак хиљада. Да би се за пола године број попео на педесетак хиљада. Да би се за пола године број попео на педесетак хиљада. Незванично се сазнаје да их данас у Београду има скоро осамдесетак хиљада. И сваким даном их је све више и више. Само гмижу као мрави... Највише их је у Новом Београду у блоку 70,

где су кажу и добили своју четврт. Од њих иде шверц на све стране. Нема продавнице у блоку 70 да те из ње не гледају косе очи... Њих је у Београду све више и вшпе, а кучића је по улицама и парковима све мање и мање. Додуше, нигде још званично нема псећих месара, али да ncehe месо иде као алва, иде. Кућни љубимци замркну, али не освану. Кажу да је у њиховој земљи псеће месо исто што и код нас јагњетима испод сача. Месо од мачака, као и месо ок пацова и мшпева, су код њих исто, што код нас срнетина шш месо од зеца. И ако се овако настави, ускоро се лавеж по напшм улицама и парковима вшпе неће чути, а псе ћемо опет моћи видети само у зоолошком врту или код баке и деке на селу. Шинтерска служба ускоро ће затворити своје капије... Али шта ћемо кад нестане паса...

Митар Митровић

Карикатура:

В. Катић ,

ПАСУЉОМАНИЈА

Дошло је време кад пасуљ више није прост као што је некад био. И мада се ни у чему није променио 1 кг истог данас кошта готово као 800 гр. млевеног меса. Ако у један богатији пасуљ зарони око по киле ребараца онда један већи лонац овог јела прелази 300 динара, за које неко нежално ради и пола месеца. Колико је и свет био упућен у српску „пасуљоманију" доказују многи пакети овог еликсира за варење који је највише стизао на адресе просветних радника у виду хуманитарне пошиљке. Просветни радници су се појавили на тржишту као главни препродавци овог артикла што је допринело да пасуљу скочи цена. И тако све до данас када је она далеко изнад цене рада јефтиних просветни радника. Да смо толико волели суљпа је његово често кркање у протеклих десетак година. Таманили смо га ради снаге и умних способности, кували чак и недељом у виду свечаног ручка, мењали му облике у празан, густ, редак или пребранац. Али ако! То нас је разликовало од оних који су јели само месо,

па док је њих њихова храна уништила, нама је наша дала снагу. Колика је жудња била за пасуљом говоре и лица политичара по скупштини. Зар, примера ради, Шешељ на заседању скупштине не изгледа као човек који жуди да кући жени каже: Сипај ми још два тањира! Или тај поглед бившег председника Слобе који као да каже: Ех, да ми је која кашика пасуља у овим тешким моментима, па да позовем Данг Цу Манга и Хо Сан Сунга и да се слатко опасуљимо. Или рецимо овај други Војислав, Коштуница бре, кад би дао неку изјаву о пасуљу дао би је овако: “Пасуља и поштења никад се нисам стидео!" То су праве речи што сваком Србину, па био он и просветни радник, дају одраз предака који су радо јели спрски пасуљ уз шаку православне духовности. И зато ако нешто код Срба нема алтернативу онда је то пасуљ. Зато не чуди висока цена пасуља. Јер, ово је време опасуљивања.

Данијела Станковић