Otadžbina

НАРОДНИ 110ЕРБТ

621

Фаталну сужањску једнакост, познао снагу своју и увидпо да му се ваља сам у се ноуздатп; а еманципован испод аристократског туторства, сваки је Србин подједнако осећао грозну мусломанску вдадавнну; прнбирао своју снагу и жељно очекивао зору нрве српске револуције. Нигде у свету иије бнло веће једнакости него међу народом српским у Србији на измаку прошлога столећа; алп у Једио нигде није било већег одушевљења , јуначке енер гије , родољубља и самопожртвовања него у двема срнским револуцијама против владе мусломанске. Према броју и несрећним приликама, ни један народ од како је историјског памтења није показао већу интензивну снагу, узвишенију војничку врлину , и светлији дух револуцијонарни, него народ српски у почетку овога столећа. Ведике и веома славне нобеде српске над Турцима, које су се десиле у приликама веома несрећним за српски народ, јесу срећни и вековити сведоци , шта може учинити народ без каста и власника, без аристократије и разлике у власти и нмању итд.; шта може учинити чисто народна револуција, која је потекла из опште потребе, потпуне једнакости и неодољиве зкеље за слободу; шта вреди родољубље народа, којн је много векова чамио у сужанству и остао без сваке потпоре аристократске. Српска револуција са својим резултатима створила је велику епоху у покрету наро^а хришћанских на истоку, а народ сриски стекао је неумрлу славу за слободу и једнакост источну, онако исто као што ју је стекао Фравцуски иарод на западу. Цео низ источних покрета народа хрпшћанских против општег непријатеља, био је само одјек пародног револуционарног покрета у Србији. Ово је Факт који не сме порицати ни један народни ђеније будуће велике револуције . која се мора извршити па истоку. Да се срећом десила српска револуција у бољим и срећнпјим приликама, пламен осветничког духа њеног, који је сажегао грозне окове мусломанске владавине у Србији, распалио би велики огањ револуционарни по свима деловима турске царевине од кога би морали ишчезнути тешки и дугачки ланци који се пружају из Стамбола и вежу руке народима хришћанским на истоку. По несрећи прилике су таке биле , да се распаљени револуционарни огањ у Србији морао на скоро стишати и поготову са свим угасити. Година тринаеста овога столећа намакну црни вео на лице српске револуције и слободе, која је засинула са бојних поља ратничке народне снаге. Али овако не потраја дуго, него се огањ револуције српске , који не могаше са свим угасити велика поплава мусломанска, опет у брзо разбукти. Година петнаеста, подиже црни вео са лица госпођице